„Овога пута је издаја“ (еп. Артемије)

Преузето из „Српских Новина“Ово је најтежи период у нашој историји. Јер, Срби су остајали у своје време без своје државе, без своје администрације, без свих установа сасвим, али је остајала свест да су у окупацији, под окупацијом. А, кад је један народ окупиран, онда се труди да преживи окупацију, што значи: да се саобрази законима које је поставио окупатор, сем кад је вера у питању. Онда се нису покоравали, него су исповадали своју веру и страдали многи, али носили су своје страдање. Овога пута није тај осећај код народа, окупација, него издаја. И то издаја од своје рођене државе, Мајке Србије, односно њених представника и вођа. А да тај осећај појачава та незаинтересованост ширег слоја народа србскога.

vaskrsnji tropar

29.04.2014. „одржан „Васкршњи тропар“. Председник државе не зна најуобичајенију црквену терминологију. Ово је, вероватно, први случај у историји Цркве да је „одржан Васкршњи тропар“. Васкршњи тропар може само да се отпева, а молебан да се одржи.

…Прихватило се све оно што су други издиктирали. То је ултиматум. Није споразум. Договори, договори, споразум… којешта. Сада је тешко народу да нађе одговор и начин шта ту да ради и како. …Сада (2013.) припремају неке изборе за северни део Косова, где ће бити све по законима Приштине, и уз кумовање међународне заједнице. Кад је окупација, онда нема избора. Јер, на тим изборима ће бити протурени људи, они који ће све захтеве окупатора подржати, аминовати. Дакле, то је, по мени, за сада, једини начин на који може још да одговоре. А онда, остаје трпљење и сведочење. Страдање сигурно. Докле? Док нас има тамо.“ (Епископ Артемије)

„Знате у чему је суштина глобализма? Да сви народи попљују и погазе све своје светиње. Зато и нама поручује господин Хочевар: „не можете ви у Европу са Светим Савом“. Значи, морамо се и њега одрећи. И после евентуалног добијања овог датума, ко зна шта ће нам испоставити, какве све рачуне на које ће наши пристајти само да се „крунишу“, да су они увели Србију у Европу. А у шта нас воде? У пропаст! Дакле, када сви погазе све своје националне и верске светиње, онда ће бити једно, онда ће бити обједињени сви. То значи поништавање националног идентитета. И то потпуно. Припрема простора за антихриста – то је сврха. Јед- на светска држава на челу које треба да буде устоличен антихрист, ‘оће ли то бити папа или неко други… И једна религија. Онда, „неће бити више тих верских ратова, сукоба“ и тако даље… Важно је веровати у Бога. Којег бога, није важно. И како веровати, ни то није важно. Нигде у Православљу не постоји такво гледање. Али, они који нас представљају, то намећу.“ (Еп. Артемије)

Да је ова власт само једну реч казала: окупација, било би другачије. Трпи се, али се и бори за ослобођење. Данас нема те борбе. Нема спремности за ту борбу за ослобођење и народа и територије, него се жртвује оно што се потпише и мирно даде. То је проблем… Оно што ти неко отме, знаш да је отето и то је твоје. Оно што си поклонио некоме, више немаш права на то…“ (Еп. Артемије)

Пратите нас на ФБ страници „Братство св. Доситеја“

Advertisements

ПРИЧE ОЦА АНТОНИЈА (видео)

Отац Антоније говори о неким детаљима из свог живота.

IMG_2389

За време изгнанства владике Артемија у манастиру Шишатовац.

У Томину недељу када Православна Црква слави васкрсење Христово, и сећа се апостола Томе као сведока тог васкрсења, у ове светле дане попразничја Пасхе, упокојио се драги наш отац Антоније, сабрат манастира у Љуљацима. На следећем видеу чућете неке од његових омиљених песама и неколико прича из његовог живота.

ФБ страница Братства св. Доситеја

Упокојио се монах Антоније, сабрат манастира у Љуљацима

антоније

Монах Антоније испред катакомбе Св. архангела Михаила у Нишу са својим духовником, еп. Артемијем. Фото – Ј. Михајловић

У Томину недељу када Православна Црква слави васкрсење Христово, и сећа се апостола Томе као сведока тог васкрсења, у ове светле дане попразничја Пасхе, упокојио се драги наш отац Антоније, сабрат манастира у Љуљацима, и „наше горе лист“. Годинама је носио крст Православне Вере живећи и у време комунизма као хришћанин, градећи цркву у свом родном селу у близини Ниша, водећи монашки живот у Епархији рашко-призренској и Нишкој.

 

Један је од првих монаха Црне Реке по обнови овог манастира у време епископа Артемија. Када је дошло до прогона на правди Божијој овога епископа, када су га многи напустили епископа Артемија изговарајући се годинама и тешкоћама, монах Антоније није прихватио безакоње прогонитеља и кренуо је за својим духовним оцем. Увек је била потресна појава видети седе власи овог изгнаника, о. Антонија, како се са осталом својом млађом сабраћом потуца у изгнанству, чувајући оно што је од највеће драгоцености – Веру Православну. Ипак, он није роптао, никога није оптуживао, већ је, напротив, био утеха и укрепљење и за остале монахе и за побожне хришћане који су га са љубављу окруживали.

Он није желео да изда ни по коју цену! Нека му Господ то урачуна! Вјечнаја памјат!

Сахрана земних остатака овог побожног монаха обавиће се у 14.00 часова на гробљу у Љуљацима.

Фб страница „Братства св. Доситеја“