„БЛИЦ“ прети владики Артемију

Жељка Јевтић | 29. 05. 2015. – 09:34х измена вести 09:56х |: „САЗНАЈЕМО Анатема: Артемије изопштен из Српске православне цркве“

На дан светог Вукашина Клепачког, познатог по поруци мучитељу усташи „Само ти, синко, ради свој посао“, док му је усташа резао део по део тела, десила се још једна драма у Српској Цркви. Св. Вукашин упорно није хтео да каже само две речи које је усташа тражио, а то је поклик Павелићу: „Живио поглавник“, а епископ Артемија није желео да прихвати јерес екуменизма по цену лажног мира.

Како тврди режимски часопис „Блиц“, епископ рашкопризренски Артемије је, очигледно по хитном поступку „на синоћњем заседању Сабора“ Београдске патријаршије „изопштен из Цркве“. То практично значи да је екуменистичка олигархија која води послове администрације у Београдској патријаршији покушала да анатемише једног православног епископа, што је случај без преседана у Српској православној цркви, док су се у Цркви уопште дешавале сличне ствари са светим Атанасијем Великим, св. Јованом Златоустим и другим светитељима.

blic

„Он за цркву више није ни православни хришћанин“, наводи овај лист сродан екуменистичким круговима, али не наводи да ли постоје даље мере деградације.
Како каже новинарка Блица „За цркву он је од сада Марко Радосављевић како је његово световно име пре монашења,“ што би могло да значи да би чланови олигархије који су у блиским односима са државним властима могли даље да прогоне епископа Артемија и уз помоћ државне бирократије.

Зашто се оволико журило, и да ли је сценарио унапред одређен?

Патријарх Иринеј је пре два дана потписао ултиматум еп. Артемију да “крене путем мира и јединства са Црквом”, у року од 3 дана, иначе ће употребити репресивне мере. После брзог одговора еп. Артемија који је позвао патријарха, извршена је пучистичка седница „о изопштењу“.

Део одговора еп. Артемија:

На Ваше братољубиво писмо одговарамо братољубивије уколико сте спремни да се нађемо на истом, а то је: да нам исповедање непатворене вере, какву су нам од Спаситеља предали богомудри Оци и Светитељи, буде водиља све до Царства небеског.

Очигледно је да потписници Блицове вести нису за варијанту „исповедања непатворене вере“.

Како Блиц наговештава, осим еп. Артемија из цркве следбеника Иринеја, екумениста и пацифиста, је изопштен и прогнани игуман Црне Реке Николај. „Он убудуће сме да користи само световно име – Негослав Николић,“ каже информатор Блица.
Блиц каже: „Артемије и Николај изопштени су због цепања јединства СПЦ односно раскола.“ У самој суштини је ово комесарска подметачина, јер се еп. Артемије није од никога оделио, већ због увођења јереси не помиње виновнике екуменизма у Српској Цркви. Овакав поступак еп. Артемија је у складу са учењем Цркве и 15. Каноном Цариградског Сабора.
Жељка Јефтић: „Непосредан повод за ову одлуку је крајем априла “хиротонија у епископски чин” бившег игумана Црне реке Николаја. У такозваном манастиру Светог Николаја Мириклијског, у Лозници код Чачка, где се окупљају присталице тада рашчињеног владике, Николај је добио чин хорепископа старорашког и лозничког. Реч је о старом термину, односно функцији која више не постоји у СПЦ – епископ помоћник. Тада је у Цркви већ речено да је посреди секташење.“

Очигледна је уплашеност и нервоза екумениста од јачања покрета у Цркви за борбу против уније и екуменизма. Раније су биле доминантне наде екумениста да ће еп. Артемије ускоро умрети (рођен 1935.) и да ће после њих отпор унији бити уништен.

Како наводи Блицова новинарка, која је и раније писала против владике Артемија због тога што не врши опела некрштеним људима, еп. Артемије је пре неколико година рашчињен „под изговором грубих махинација у његовој епархији са новцем“ које, иначе, никад нису биле доказане, а индиректно, Грчки суд је донео одлуку која имплицира да су ове оптужбе биле део монтираног процеса.

На крају, наведимо да одстрањење из организма Цркве, као и анатема, морају бити донешени од оних који исправно верују. Како представници Б. патријаршије не верују исправно „у једну Свету Саборну и Апостолску Цркву“, већ, верују у црквену псеудоорганизацију подложну временским променама (што је супротност од саборности), ове одлуке могу значити само самоанатему и самоизопштење из Цркве, као и удаљење учесника у безаконом саборовању од Цркве: „Ко не верује са апостолима и Светим Оцима, такав верује са Јудом и Кајафом“, како се говори.

Vukashin

Црква је организам са главом Цркве – Христом, и онима који верују саборном вером. Разне црквене организације и институције могу се називати и „црквама“, али, без исправне Вере оне се удаљују од Цркве коју је Христос основао.

Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он вечни епископ Српске Цркве: свети Сава. А са њим сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свог неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас Свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо и земља, и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас… Гониоци Христа, пребројте се! Данас вас је више него за време незнабожачких царева. Нека вас је милион милиона, ипак је један хришћанин јачи од свију вас, јер Бога у себи носи, јер се Бог из њега бори са вама. А ко ће Бога победити, ко ће хришћанина богоносца победити? Нека се деси и то чудо, да сви пређу у табор Христових гонитеља и да у свету остане само један хришћанин, ипак ће он један однети победу над свима њима, јер је у њему Непобедиви Победник Господ Христос. Пошљи хиљаду смрти против њега, и он ће их све сатрти. Пошљи легион ђавола, и Он ће их све у прах развејати.

Св. Јустин Ћелијски

Фб страница Братства светог Доситеја

Advertisements

„Најдражи папа Фрањо!“ -писмо беспомоћности једне римокатолкиње

Ово писмо преносимо са једног римокатоличког сајта да би читалац упознао логику и начин понашања новог папе Фрање. Овај папа, дакле, „има главу за сваку капу“, тј. у својој бескрупулозности се показује пријатељ дијаметрално различитим идеологијама и ставовима. Ову језуитску непринципијелност приметили смо и код неких пастира који носе мантију Српске православне цркве, а који посећују Ватикан превише често. Данас је, од глобалиста, постављено правило обједињавања религија у једно, како би све религије могле да послуже политичким и економским господарима овога света. Папа Фрањо је у том обједињавању веома погодна личност, јер нема потребу за настојањем да се догматска посебност римокатолика сачува, већ да се шири светска слава папства.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају капије и пуштају је да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске Цркве. Нека је срам таквим Православцима и таквим Србима.– Патријарх Варнава Росић

la-et-ms-pope-francis-metal-horns-philippines-20150120

Quovadiscroatia.com, 21. фебруар, 2015

(Напомена: Разјашњења у заградама – Братство св. Доситеја)

Овдје доносимо отворено писмо папи Фрањи једне мексичке католкиње, добре познанице кардинала Бергоглија. У писму, она изражава све своје недоумице узроковане његовим понтификатом и начином на који он испуњава дужности Петра, Поглавара Свете Католичке Цркве. Писмо је написано још у руну 2013. године, но како одражава оно што и нас често мучи одлучили смо га објавити.

 

Писмо је на свом блогу објавила мексичка католкиња, бивша уредница портала Catholic.net, Лукреција Рего де Планас, која особно добро познаје папу Фрању, односно Бергољија. Упознала га је још док је био надбискуп и кардинал у Аргентини и често се у задњих 12 година сусретала с њим, на разним црквеним скуповима и свечаностима у Мексику и другим државама Латинске Америке. Госпођа де Планас написала је Бергољију отворено писмо у рујну (септембру) 2013., шест мјесеци након што је он постао папа. У том писму она изражава своју забринутост и патњу за будућност Цркве, јер јој није јасно у којем смјеру је папа Фрањо кани водити. Госпођа де Планас је вјерница одана Цркви и папи и она то искрено и емоционално изражава у писму, али истовремено покушава бити критична према папи, иако јој то тешко пада. Разапета између оданости Цркви и папи на једној страни и свог незадовољства појединим Бергољијевим потезима и ријечима на другој страни, у писму је тада изразила истовремено и своју бојазан за Цркву, али и наду, да ће се Бергољио ипак, тако рећи, опаметити и доћи к себи.

Оно што госпођа де Планас говори о Бергољију, какав је био када је био надбискуп Буенос Ајреса, потпуно одговара слици коју смо сви стекли о њему у задњих готово двије године, од када је постао папа. То што пише госпођа де Планас о Бергољију, примијетили су недавно и њемачки аутор Кисслер и наш (хрватски) Ивица Шола у својим чланцима.

Нада госпође де Планас, да би се Бергољио могао промијенити и увидјети озбиљност овог повијесног пријеломног тренутка за Цркву и важност положаја папе, на жалост се ни данас након скоро 2 године његовог понтификата, није остварила.
Писмо госпође де Планас, које је она, прије годину и пол, објавила на свом блогу, било је тада објављено на многим неовисним католичким порталима и медијима, под насловом “Он воли бити вољен од свих”, а актуалност тог писма, присутна је и очигледна и данас.

——————
Уикскулукан, Мексико, 23. септембар 2013.

Најдражи папа Фрањо!

Тада си био надбискуп Буенос Аиреса а ја сам била директорица једног од водећих католичког медија. Данас си ти, ништа више и ништа мање него папа, а ја сам…само мајка деветеро дјеце, удана за једног доброг човјека, кршћанка, која предаје математику на свеучилишту и покушава, колико је могуће сурађивати с Црквом, тј. ондје гдје ме је Бог поставио.

У сусретима протеклих година више пута си од мене захтијевао: “Дјевојко, зови ме Хорхе Марио, ми смо пријатељи!“. Одговарала сам ужаснута: “Апсолутно не, Ваша Еминенцијо! Боже ме сачувај, да ја једном од Његових принчева на Земљи кажем „ти“!”
Али, сада сам допустила себи прелазак на “Ти”, зато што више ниси кардинал Бергољио, већ папа, мој папа, намјесник драгога Криста на Земљи, којем се повјерљиво обраћам, као властитом оцу. Одлучила сам Ти писати, јер патим и осјећам потребу да ме Ти тјешиш. Знам да Ти радо тјешиш оне који пате, и сада сам ја једна од њих.

Кад сам те упознала за вријеме Духовне обнове, док си био још кардинал Бергољио, зачудило ме то што се Ти никада ниси понашао онако као остали кардинали и бискупи. Неколико примјера: Ти си тамо био једини, који пред табернакулом или за вријеме подизања (посвећења круха и вина) ниси клечао. Када би сви бискупи дошли у сутани, како то налажу црквени прописи, ти би дошао у цивилној одјећи, само с коларом.

Док су сви остали бискупи и кардинали сједали на мјеста која су била резервирана за њих, ти си мјесто које је било резервирано за кардинала Бергоглиа оставио празним и сјео си сасвим позади, и рекао: “овдје ми је удобно, овдје се добро осјећам“. Када би сви остали дошли с аутомобилом, како доликује достојанству бискупа, ти би дошао задњи након свих осталих, врло заузет и у журби и причао би гласно о својим сусретима у пријевозним средствима јавног промета, које би користио да дођеш на скуп. Када сам видјела такве ствари- и срамим Ти се то рећи – помислила сам: “Уф, каква потреба за скретањем пажње на себе!” Јер, ако је нетко доиста понизан и жели бити једноставан, зар није боље да се понаша као и сви остали бискупи, управо зато да не би упадао у очи?

Неколико мојих аргентинских пријатеља такођер су уочили моју збуњеност и рекли ми: “Ниси ти једина. Он нас све увијек збуњује и неугодно изненађује, али ми знамо да он има јасне критерије и у својим говорима заступа увјерења, која су увијек вјерна црквеном науку и традицији Цркве, он је храбар, вјеран бранитељ наука…али очито је да он воли бити вољен од свију и да се жели свима допасти. И тако он један дан на телевизији говори против побачаја, а други дан у тој истој емисији, даје благослов феминистицама из Пласа де Мајо, које се залажу за побачај. Или, он зна одржати одличан говор против масона, а неколико сати касније с масонима једе и пије у клубу.“

Мој драги папа Фрањо, да тако је, то је био кардинал Бергољио, којега сам ја добро поближе упознала. Једанпут је с бискупом Дуартеом Агуером, страствено дискутирао бранећи нерођени живот и литургију, а исти дан за вечером с госпођом Исерн и госпођом Роса Чавез из лаичких удруга, причао је о “догматском црквеном науку“. У једном те истом дану, Бергољио је пријатељ кардинала Циприанија и кардинала Родригуеза Марадиаге, који говоре о етици подузетништва и проповиједају против идеологије “Њу Ејџ“, а мало касније је он пријатељ Касалдалиђе и Бофа (теолога ослобођења), који говоре о “класној борби“.

Због ових мојих дојмова, разумјет ћеш, колико сам остала изненађена, широко отворених очију, када сам након “хабемус папам” („имамо папу“, фраза која се изговара по избору папе) чула твоје име. И од тог тренутка, још прије него што си замолио народ да моли за тебе, ја сам молила за Тебе и моју драгу Цркву. И од тада сваки дан. Када сам те видјела на балкону без моцете и када си игнорирао протокол за први поздрав на латинском, само да би се, смијешећи се, разликовао од свих осталих папа у повијести, рекла сам самој себи забринуто: “Да, то је без сумње кардинал Бергољио.” У данима након Твог избора за папу, показао си ми у многим приликама, које ми потврђују, да си још увијек она иста особа, коју сам поближе упознала, онај који жели увијек бити другачији од других. Захтијевао си другачије ципеле (за папу), другачији прстен, другачији криж, другачију папску столицу, други простор за становање него све остале папе, које су понизно и без посебних жеља, увијек били задовољни с оним стварима, које су за папе биле и предвиђене.

Тих дана покушала сам се опоравити од бола, којега сам доживјела, због оставке мог љубљеног и поштованог папе Бенедикта 16., с којим сам се од почетка идентифицирала, због јасноће његових напутака (најбољи учитељ на свијету), због његове вјерности литургији, због његове храбрости, да брани наук Цркве против непријатеља Цркве и због тисућу других ствари, које овдје не могу све набројити….али разумјела сам да су вјетрови били доиста олујни и да је папин понтификат био превелик терет за његове снаге, које су у његовој доби и у том окрутном културном рату који је морао водити против непријатеља, малаксале.

У том тренутку, осјећала сам се напуштено као усред рата, потреса, највећег оркана, и онда си изненада дошао Ти, да за кормилом замијениш Бенедикта. Имамо новог капетана и захвалимо Богу на тому! Имам пуно повјерење (без имало сумње), да ће папа Фрањо, уз помоћ Светога Духа, и молитве вјерника, уз терет одговорности, уз помоћ својих сурадника у Ватикану те свијести да су очи свијета упрте у њега, оставити по страни своју склоност за посебношћу и двозначним поступцима, које је чинио као кардинал Бергољио и без одуговлачења преузети заповједну дужност од Бога, како би с новим жаром наставио борбу тамо гдје је започео његов претходник.

Али, на моје изненађење и збуњеност, “мој генерал”, умјесто да се “ухвати оружја”, започео је свој мандат, на жалост, тако да телефонира са својим зубаром и фризером, и са својим мљекаром и својим продавачем новина, и тако је он опет усмјерио пажњу јавности на своју особу, а не на значај положаја папе.
Од тада је прошло 6 мјесеци и ја признајем с љубављу и емоцијама, да си учинио тисућу добрих ствари. Мени се свиђају Твоји службени јавни апели (политичарима, гинеколозима, новинарима; за Свјетски дан мира итд.) и Твоје проповиједи на благдане, јер се у њима препознаје пажљива припрема и дубока медитација у свакој изреченој ријечи. Твоје ријечи и твоји говори и проповиједи били су доиста храна за мој дух и моју душу. Јако ми се свиђа, то што те људи воле и кличу ти. Ти си мој Папа, поглавар моје Цркве на Земљи, Цркве Кристове.

Унаточ тому – и то је разлог мог писма – морам рећи, да сам такођер патила (и још патим), због многих Твојих ријечи, јер Ти кажеш ствари, које у мојој утроби осјећам као ударце батином, док се стално трудим бити вјерна папи и црквеном науку. Осјећам се тужно, али ријеч, која најбоље изражава моје осјећаје је: беспомоћност.
Не знам више, што требам и што не требам рећи, не знам више, на чему требам устрајати, и гдје требам одустати и пустити да ствари иду својим тијеком. Од тебе требам оријентацију, драги папа Фрањо. Ја патим доиста и то пуно, због те беспомоћности, која ме парализира. Мој велики проблем је што сам већи дио свог живота посветила студију Светога Писма, традиције и црквеног наука, тако да посједујем један јасан темељ за обрану своје вјере. Али сада су многи од тих сигурних темеља вјере у супротности с оним, што мај драги папа чини и говори. Шокирана сам и тражим да ми Ти кажеш, што требам чинити.

Објаснит ћу то боље на неколико примјера.

Ја не могу аплаудирати једном папи, који не клечи, ни пред табернакулом, нити за вријеме подизања, како то налаже Мисал обреда Свете мисе, али ја га не могу ни критизирати, јер је он папа!
Бенедикт 16. нас је у “Редемптионис Сацраментум” замолио да информирамо бискупа у случајевима ако се у Цркви литургија не одржава по црквеном науку и ако се она злораби. Али..кога ћу информирати, ако се папа особно не држи литургије? Не знам што да радим. Требам ли игнорирати упуте нашег папе емеритуса?

Не могу бити сретна због уклањања патене и клупе за клечање за причеснике, и не свиђа ми се да се никада ниси понизио и сам причестио вјернике; да Ти самог себе не називаш папом, већ само „бискуп Рима“, или да не носиш „прстен рибара“. Али ја се не могу на то нити потужити, јер си Ти папа!

Нисам поносна што си на Велики четвртак прао ноге једној муслиманки, јер је то повреда литургијског закона. Али не могу ништа рећи, јер си Ти папа, којем требам бити вјерна!
Ужасно си ме повриједио, када си казнио Фрањевце Безгрјешне, јер су они уз изричиту дозволу твог претходника у “Суморум Понтификум” славили Свету мису, по старој мисној церемонији. Њихово кажњавање значи, поступити против црквеног наука претходних папа. Али кому се жалити због моје боли? Ти си папа!

Нисам знала што бих треба мислити или рећи, када си се јавно спрдао на рачун оних који су молили круницу за Тебе, и назвао их “они који броје молитве”. Круница је једна дивна црквена традиција, што дакле требам мислити, када се самом папи не допадају они који се моле за њега и он се спрда с њима.

Имам многе пријатеље који се боре за заштиту нерођеног живота. Ти си те људе прије неколико дана разочарао, када си за њих рекао да су загрижени и опсједнути с оним што чине. Што да радим? Да их тјешим, тако да покушам Твоје ријечи намјерно уљепшати и ублажити, или да их још више повриједим, ако им поновим оно што си им рекао, само да би остали вјерни папи и црквеном науку?
На свјетском дану младежи (у Бразилу), потицао си младеж, да “изађу на улице и праве буку“. Ријеч коју си ти употријебио је, колико знам, синоним за “збрку”, каос, конфузију. Је ли то доиста оно што желиш- да млади кршћани то чине по улицама? Зар нема већ превише збрке и нереда у свијету?

Знам да су се многе неудате и старе жене, које су врло љубазне, симпатичне и великодушне, осјећале као отпад, када си редовницама рекао, да не би требале гледати тако као “старе јунгферице“ (баба-девојке). Тиме си постигао, да се ја и моје пријатељице осјећамо лоше. То ме је забољело у души, јер није ништа лоше остати неудата и свој живот посветити добрим дјелима (зато се у Катекизму дјевичанство и беженство назива позивом). Што да кажем мојим неудатим пријатељицама “старим јунгферицама“? Да папа то није мислио озбиљно (папа не смије чинити такво нешто), или требам подржати папу у томе што је рекао, да за њега све неудате имају израз лица једне огорчене редовнице?

Прије неколико тједана си рекао да Цркви никада није било тако добро као данас. Како један папа може рећи такво што, када сви знамо да милијуни католика живе у конкубинату (изванбрачним односима) и у милијунима католичких бракова се користе антибеби пилуле, док је развод “наш крух свагдашњи” и милијуни католичких мајки уз помоћ лијечника убијају своју нерођену дјецу, док се милијуни католичких подузетника не воде упутама католичког социјалног наука, већ их води похлепа и шкртост; док тисуће свећеника врше злоупорабу литургије; док стотине милијуна кршћана нису никада доиста сусрели Криста и не знају нити темељне ствари своје вјере; док су образовање и владе у рукама масона, а свјетско господарство у рукама корпорација? Је ли то вријеме у којем Цркви никада није било тако добро као данас?
Када си то рекао драги папа, ухватила ме је паника. Ако капетан не види ледену санту, према којој пловимо, врло је вјеројатно да ће доћи до судара. Вјерујеш ли доиста то што си рекао, или је то само твој начин изражавања?

amfilohije-i-papa

Многи велики проповједници били су шокирани, када су чули, да си рекао да се више не треба говорити о темама, о којима је Црква већ говорила и које пишу у катекизму. Реци ми драги папа Фрањо, што требамо ми кршћани чинити, ми који желимо остати вјерни Папи, црквеном учењу и Традицији?
Требамо ли престати проповиједати, иако нам Свети Павао каже, да то увијек требамо чинити? Хоћемо ли храбре проповједнике натјерати да престану, хоћемо ли их ушуткати, док подилазимо грјешницима и њима улагивачки говоримо, да они, ако то желе, могу читати катекизам и дознати што Црква каже?
Сваки пут када говориш о “пастирима који воњају на овце“, мислим на све оне свећенике, који су се дали заразити овосвјетовним стварима, па су тако изгубили свој свећенички воњ, и попримили воњ труљења. Не желим пастире, који воњају на овце, већ овце које не воњају на ђубре, јер их њихов пастир његује и чисти.

Прије неколико дана говорио си о позиву Матеја с ријечима: “Мене се дојмила Матејова геста. Он се грчевито држао за новац, као да жели рећи: Не, не ја! Овај новац припада мени!” Не може се другачије, драги папа, него Твоје ријечи о том Еванђељу (Матеј 9,9) успоредити с оним што каже сам Матеј о свом обраћењу: ”Кад је Исус пролазио, видио је човјека званог Матеј гдје сједи у царинарници, и рекао му: Слиједи ме! И он је устао и пошао за њим.“
Ја не видим овдје гдје се то Матеј држао новца (а не видим то ни на слици Каравагија). Видим двије потпуно различите приповијести и погрешну егзегезу. Коме да вјерујем, Еванђељу или папи, ако желим бити вјерна и Еванђељу и папи?

Кад си причао о жени која након развода брака и побачаја живи у изванбрачном односу, рекао си “сада она живи у миру“. Питам се: како једна жена која се својевољно удаљила од Божје милости, може живјети у миру?”

Претходне папе од Светог Петра до Бенедикта 16. су рекли да је немогуће пронаћи мир без Бога, али папа Фрањо каже да јест. На што се требам ослонити, на стољетно црквено учење, или на ову новост? Морам ли од данас, да би била вјерна папи, тврдити, да се мир може пронаћи и у животу с гријехом?
Онда си поставио питање, а да ниси дао одговор, како се треба понашати свећеник који исповиједа, као да си желио отворити Пандорину кутију, јер точно знаш да има стотине свећеника, који дају лош савјет, да се настави живјети у конкубинату. Зашто нам наш папа, мој љубљени папа није рекао једноставним ријечима, што треба чинити у оваквим случајевима, умјесто да изазива сумњу у искреним срцима?

Упознала сам кардинала Бергољио скоро на обитељски начин и поуздана сам свједокиња чињенице да је он један интелигентан, симпатичан, спонтан, забаван и оштроуман човјек. Али не свиђа ми се то што медији објаве сваку Твоју изјаву и сваку шалу, зато што Ти ниси некакав сеоски жупник. Ти више ниси надбискуп Буенос Ајреса. Ти си сада Папа! И свака ријеч коју изрекнеш као папа, за оне који Те читају и слушају има вриједност службеног црквеног наука.

Већ сам написала превише и узела Ти превише Твог драгоцјеног времена, мој добри папа. Мислим, да сам ти с примјерима које сам навела, (иако их има још пуно), објаснила моју бол коју осјећам због неизвјесности и беспомоћности.

Само ми Ти можеш помоћи. Треба ми један водич, који ће расвијетлити моје кораке, на основу онога што је Црква увијек говорила; један који говори храбро и јасно; који не вријеђа, који се труди бити вјеран Исусовом налогу; који каже “Крух круху, вино вину” и који гријех назива гријехом, а врлину врлином, чак и у случају стављања своје популарности на коцку. Треба ми твоја мудрост, твоја одлучност и јасноћа. Молим те за помоћ, јер пуно патим.

Знам да Ти је Бог даровао оштар ум, и тако сам ја покушавајући се сама утјешити, замислила да је све што чиниш и кажеш, само дио стратегије, збунити непријатеља, тако што ћеш пред њим извисити бијелу заставу, не би ли непријатељ изишао из свог заклона. Али било би ми драже, да си своју стратегију подијелио с онима, који се боре на Твојој страни, јер иначе тако не збуњујеш само непријатеља већ и нас, који више не знамо, гдје се налази наша главна утврда, а гдје пролази непријатељска линија.

Захваљујем Ти још једном за све оно добро што си учинио и што си рекао на свечан начин, јер то нам је пуно помогло. Твоје ријечи су нас покренуле и дале нам потицај, вољети још више и увијек вољети, боље вољети и показати цијелом свијету, драги лик Исусов.

Шаљем Ти искрени загрљај дјетета, уз присутност моје молитве. Молим Те такођер Твој благослов за мене моју обитељ и шаљем ти нашу слику, тако да знаш наша лица док будеш за нас молио.

Твоја кћи, која Те воли и моли за Тебе сваки дан,

Лукреција Рего де Планас

meksikanka protiv pape

Лукреција са супругом и децом

 

Превео и уредио: Едуардо П.

Изјаве Светих Отаца о римокатолицизму: ПРВИ ПУТ ПОСЛЕ 1000 ГОДИНА- У СЛИКАМА

Православно братство св. Доситеја