Доситеј Васић, епископ нишки

Епископ нишки Доситеј, садашњи потпретседник Светог архијерејског синода Српске православне цркве, рођен је у децембру 1877 године у Београду где је учио гимназију и богословију, коју је завршио 1899 године. Примио је монаштво пред завршетком богословије (1898) године, када је добио и јерођаконски чин. По свршетку богословије добио је јеромонашки свештенички чин 1899 године и годину дана провео је у манастиру Манасији, у коме је био замонашен.

Године 1900, као први питомац фонда блаженопочившег митрополита српског Михаила, отпутовао је у Русију у град Кијев где је ступио у Духовну Академију, коју је завршио 1904 године са степеном кандидата богословских наука.

Из Русије је отпутовао у Немачку и ступио на универзитет у Берлину. Овде је нарочито изучавао протестантску богословску науку (код Харнака, Кафтана, Пфлајдерера и других) и философију (код Рида, Паулсена). После двогодишњег студирања у Берлину прелази у Лајпциг, где се одаје изучавању философије, експерименталне (код Вунта) и чисте философије (Хајнце, Фолкелт).

Године 1907 позват је био у београдску Богословију Светог Саве за наставника, где је предавајући по преимућству философске науке у старијим разредима остао до половине 1909 године, када је као питомац Министарства просвете и црквених послова отпутовао у Француску ради продужења студија. У париској Сорбони и Вишој школи социјалних наука изучавао је философске и социјалне науке, а ступивши у везу са римокатоличким духовенством упознавао се са богословским наукама и организацијом ове цркве.

Крајем 1910 године прелази у Женеву и ту се опет уписује за студента Университета. У Женеви је остао све до објаве рата Турској, – септембра 1912 године, када се враћа у Србију и ставља на расположење својој цркви и отаџбини.

За време овога рата радио је у секретаријату Главног одбора за помоћ рањеницима и пострадалим у рату, који је био под покровитељством народне цркве.

По препоруци тадањег Митрополита Србије, а доцније првог српског патријарха Димитрија, путовао је по ратиштима делећи помоћ.

Месеца маја 1913 године био је изабран за епископа највеће епархије, Митрополије српске нишке, па после три дана, 12 (25) маја, и посвећен за епископа ове епархије.

Пошто је од почетка светског рата (1914) па све до катастрофе Србије (новембра 1915 г.) Ниш био у ствари престоница Србије, то је епископ нишки био центар свега доброчинства и милосрђа која су носила карактер приватне иницијативе.

Кад су Бугари наступали ка Нишу, епископ Доситеј се решио да остане са народом у својој резиденцији. На захтев Бугара, он је изашао пред војску бугарску и предао непријатељу овај град.

Ипак пет дана по заузећу Ниша, непријатељске власти повеле су насилно епископа у Бугарску и тамо га интернирале. Годину дана провео је у округу пловдивском у бачковском манастиру (у Родопима), а две године провео је у соколском манастиру, – срез грабовски, у недрима Старе Планине.

По свршетку европског рата, Епископ Доситеј враћа се са осталим многобројним заробљеницима из Бугарске, у Отаџбину, и заузима опет свој ранији положај.

За време преговора са цариградском Патријаршијом, о стварању јединствене Српске православне Цркве и уздигнућу ове на ступањ обновљене Патријаршије, он заузима положај потпретседника Средишног архијерејског сабора.

Нарочито је много радио на закону Српске православне цркве и на уставу ове цркве. И десило се да и закон и устав добију највећу санкцију, када је он био члан Светог Архијерејског Синода.

За време верског покрета у Чехословачкој у поткарпатској Русији, Православна српска Црква шаље га као свога делегата у Чехословачку. Три године је провео као делегат и већином је живео у Прагу и у Поткарпатској Русији.

За последњих 9 година три пута је биран за члана Светог Архијерејског Синода што значи да је шест година провео на раду у централи цркве, не напуштајући послове своје епархије, која је до скоро имала око милион душа.

Српска Православна Црква често је слала Епископа Доситеја као свог делегата у друге земље, ван граница њених. Био је у Женеви, Базелу, Атини, Бугарској (1929 и 1931) и другим местима.

Сем матерњег језика он говори врло добро и језике: руски, чешки, немачки и француски.

Од одликовања г. Доситеј има: први степен ордена Св. Саве са лентом; златну Обилићеву медаљу за храброст; четврти степен Карађорђеве звезде; четврти степен Белога орла; ордене Црвеног Крста руског и југословенског.

*

У вишим црквеним круговима мали је број оних који заслужују већу оданост како свештенства тако и пастве него Епископ Доситеј. Јер и сва његова осећања припадају свештенству и пастви у тој мери, да га можемо с правом назвати духовним оцем. И као човек и као епископ, он заслужује да се о њему стално пише, али не у циљу обичног хваљења већ због тога што је сваки његов поступак у истини достојан пажње.

Као наставник и васпитач Богословије Светог Саве он је био такав да је својом добротом уздржавао своје ученике и васпитанике, од свих оних поступака који заслужују казну. Његова предавања била су вишег стила и у њих се уносио сав да буде што схватљивији. Може се рећи да није било ученика кога он није заинтересовао и задобио за свој предмет. Да, он је имао ту ретку способност, да влада онима којима је предавао. То преимућство може се објаснити његовим лепим говорништвом и темељним познавањем предмета.

Велики као Хришћанин, он увек бива доследан оним узвишеним начелима, за које је и Христос себе жртвовао. Ту његову хришћанску доброту осећа сваки онај, који и најкраће време проведе у његовом друштву. Све је код њега у складу: лепо васпитање, хришћанска доброта, разум и срце. Та су оружја најбоља, па су свакако због тога и његови успеси у раду велики.

Упоредо са овим у његовом срцу пламти жарка љубав према нацији. Тај украс целога свога бића он јавно манифестује, када са својим свештенством подиже крај Нишаве споменик српским великанима: Епископу Мелентију, Проти Стојану, свештенику Ђорђу и нишким грађанима: Младену, Голубу и Радославу, који своје животе принесоше на олтар отаџбине на дан Свете Тројице 1821 године.

Владика Доситеј за време бугарске најезде не оставља своје свештенство и паству, већ остаје да сачека непријатеља наоружаног металним оруђем, јер је веровао да ће се оно поломити и да ће Христов крст, који носе мученици заблистати сјајем сунца. Бол му је задавала мисао да ће његова духовна деца остати без заштите и без утешитеља. Као духовник надао се, да ће бити поштеђен од непријатеља. Желео је да своју духовну децу крепи хришћанском утехом, у часовима када она малаксавају. Тако је мислио владика верујући, да непријатељ има хришћанску душу и да ће поштедети њега и његове војнике наоружане Христовим крстом. Али се доказало да је непријатељ хтео баш смрт и понижење оних, који тај крст носе. Његове сатруднике свештенике, у масама убијају а Њега одвајају од пастве у један забачени манастир у Бугарској.

И дошао је велики час да се види у тами мржње скрхано оружје и на светлости Христов крст, обавијен црним велом. Изнемогао и изнурен глађу и душевним патњама, враћа се из ропства и владика Доситеј. Његова паства хита к њему да му целива десницу. Свештеничка сирочад окружава га и пита о доласку својих родитеља, не знајући да су их Бугари на зверски начин поубијали. Да, деца су тражила своје родитеље, јер су се ужелела њихове милоште. У животу владике Доситеја није било тежих момената од ових. Његов дом онда је био дом утехе.

Одмах је почео живу акцију у правцу осигурања породица, које су за време рата пострадале. Стварају се разна хумана удружења, којима се он ставља на чело. Ради и дан и ноћ само да би се поратна беда ублажила. И успева да створи дом за ратну сирочад, која је иза погибије својих хранитеља била остављена улици.

Иза тога наступа време озбиљног рада за православну цркву у новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца. Владика Доситеј узима најактивније учешће у свима одборима по свима црквеним питањима. У том раду видимо га као необичног организатора. Свети архијерејски сабор бира га за свога делегата у Чехословачкој да уреди тамошњу цркву, која је под притиском двојне монархије морала да прими унију.

У том послу видимо епископа Доситеја као великог пионира православља. Његов рад црквени људи упоређују са радом првих словенских апостола Тшрила и Методија. Око себе скупља све елементе који иза ослобођења очекиваху и васкресење своје народне и словенске цркве православне. Многи Чеси су хтели да се врате својој матери православној цркви. За њих повраћај православљу значило је освећење мученичке смрти великог Јана Хуса.

Сама појава Епископа Доситеја у Чешкој била је од великог утицаја. Владици је требало једну службу под ведрим небом да одслужи да проговори благу хришћанску вест, да кроз речи ода своју велику словенску душу, па да сви они који га гледају и слушају похитају у његово очинско наручје. Кроз акцију Свете православне цркве треба да ценимо велики успех Владике Доситеја у Чешкој. Данашња Чешка православна црква има православног епископа Горазда, Духовни суд, парохије и све друге установе које су потребне. Чешка православна црква спада под јуриздикцију Српске православне цркве и има свој црквени Устав који је предложила наша црква а усвојила влада Чехословачке републике. Но и ако ова православна црква има све црквене установе са својим епископима и Духовним судом ипак је и данас наша црква њен центар.

Рад Владике Доситеја није се ограничио само на утврђивање православља међу Чехословацима, него је он врло успешно радио и у Карпатској Русији. Данас већ наша црква има православних које међу Чехословацима, које међу Карпаторусима, према званичним подацима, око 150.000 душа. Поред Епископа Горазда у Прагу, јуриздикција наше цркве простире се и над православнима којима је Епископ г. Дамаскин (Грданички) у центру Карпаторуса, граду Мукачеву. Епископа Дамаскина изабран је наш Свети архијерејски Сабор за духовног вођа за православне Карпаторусе, на свом заседању прошле јесени (1931).

После организовања православне цркве у Чехословачкој владика Доситеј предузима такође један деликатан посао код нас. Свестан тога да је православно свештенство у прошлости утрошило највећи део своје снаге за Српство и да се није постарало, само из своје бескрајне националне љубави, да се осигура за данашње тешке дане, он са својим свештенством и црквеним управама, ствара Привредну Задругу Епархије Нишке. По његовом мишљењу, као и по мишљењу свију осталих задругара, ова

Задруга треба да разведри забринута лица свештеничка, при помисли на њихову неосигурану старост и на њихове породице.

Упоредо са овим радом на чисто црквеном пољу, владика Доситеј поклања нарочиту пажњу омладини и њој се посвећује. Ми га видимо како после Балканског рата ствара друштво „Царица Јелена“, које се брине за ратну сирочад. Када је пак 1914 године био угрожен живот престоници Београду, он је са управом дома „Свете Јелене“, у коме је било преко стотину деце ратних сирочића смештено, предузео корак да се сва деца изведу из Београда и сместе у манастир Свети Роман, код Ђуниса.

За време окупације та су се деца много злопатила, Бугари су одузимали од манастира, који их је издржавао, већи део хране, а њима је остављано врло мало. Од те деце имамо доста њих која су свршила учитељску и друге школе. За своје животе и школовање захвална су своме владици Доситеју.

После европског рата он оснива дом за слепу децу при манастиру Светом Јовану недалеко од Ниша. Сада су слепа деца смештена у „Дом Мира“ у манастиру Светој Петци у клисури Сићевачкој, недалеко од Ниша, одакле су пресељена у манастир Светог Стевана – липовачког код Алексинца.

Жива црква Христова будно прати сваки рад свог владике и обично га помаже у свим његовим предузећима. Он је то и заслужио, јер се њој и посветио. Колико је омиљен владика код своје пастве, нека посведочи чињеница да ни једно хумано друштво не предузима никакав посао, докле се он не прими покровитељства. Наша браћа Словенци, који су долазили са академским певачким друштвом „Триглав“ из Љубљане рекли су „Лако је вама србовати док имате оваквог владику“.

Тако Епископ Доситеј служи своме роду и Богу. Ми желимо, да његов рад у будућности буде још плоднији, како би се њиме поносила још више жива Христова Црква.

Његово преосвештенство господин Епископ Доситеј је славно и популарно име, које се у његовој пространој епархији изговара са пуно поште и пијетета. Томе имену се одаје дубоки поклон и уважење и ван граница

Југославије. У Чехословачкој његово се име помиње са топлим и живим симпатијама од Прага до Мукачева и Ужгорода у Карпатској Русији.

Његова речитост као беседника и проповедника је убедљива. Том убедљивошћу он иде право циљу и обара препреке које се истављају пред успесима које је црква и вера Христова пружила роду људском. Епископов симпатичан глас, који његовим идејама даје нарочиту топлину, пружа им и високи полет. После свакога говора сви остају убеђени у тачност његових погледа и исправности његових теза. А таквих теза и таквих говора по храмовима, јавним предавањима, народним университетима и академијама велики је број, који га истиче на видно место првих интелектуалаца данашњег просвећеног друштва и у његовој епархији и у престоници, где он већи део времена проводи као потпретседник Светог Архијерејског Синода радећи на црквеним реформама.

Он је апостол онакав какав треба да је и какав мора бити на овом узвишеном положају и његова паства нема потребе да пожели да је другачији но што је.

У тренуцима великих супротности и духовној пометњи садашњице, архијереји великога ауторитета, као што је Преосвећени Господин Доситеј једна су велика неопходност.

Отменост духа, племенитост, духовитост и велико знање и познавање своје високе дужности битна су блага, којима овај Архипастир располаже. И с тога се с правом сме рећи о оваквим духовним вођима да они својим животом и радом утврђују свој став према Богу и људима. Многим се великашима може пребацити изрека: „да им знање доноси звање“, али се то не може рећи за онога који је и знање и звање стекао својим трудом и својом способношћу.

Ни у најтежим тренутцима живота његову активу у раду за добро цркве, није могла превазићи несрећна пасива. Експедитиван, он на рад не гледа као на муку и терет ни онда, када је радом претрпан. Не! Рад је за овакве природе и животна потреба и карактерна особина. Управо та је унутрашња потреба у исто време и задовољство и радост због стварања.

Као архијереј, обучен у благодат свештенства Преосвећени господин Доситеј је ту благодет „свише“ уресио својом добром душом и лепом нарави, која је најлепша одлика човекова и најбољи чувар његов од пада. Та доброта његова није никаква извештаченост, обична умешност у опхођењу, нити је израз конвенционалности коју његов високи положај захтева. Не, она је израз унутрашњег његовог жара духовног, који као квалитет душе у човеку највише вреди.

И стога је мало речено кад се каже да се наша верска ствар у Епархији нишкој налази у добрим рукама. И мали раст овога човека није ни мало на штету садашњег високог положаја епархије нишке, коју је он видно уздигао међу свима епархијама, епохалним тековинама у свима правцима црквенорелигиозне и националне делатности.

Тешко је и нескромно формулисати све одлике и квалификације једног узоритог архијереја као интелектуалца, проповедника, апостола и духовника више спреме и науке духовне, од нас и нижих по спреми и мањих по положају, јер је казано: „мењше от бољшаго благословљајетсја“. Али нам се крај свега тога отима поглед на ону страну рада господин Доситејева, који се јавља и као оваплоћена идеја у облику привредног задругарства, као тежње да се свештенство његове епархије и верски живот не само помогне, него да се путем колективног удружења прибаве средства за црквени напредак, братско зближење и ширу солидарност.

Преосвећени господин Доситеј није од оних данашњих људи, који не виде камен испред ноту, док се не би на њега спотакли. Његов поглед дубоко продире у будућност, јер је прозрео доба „мршавих Јосифових крава“, па је за време, још пре осам година, створио у својој епархији Привредну задругу, за самопомоћ и штампарију за помагање верског духовног живота. Таква једна установа са капиталом и инвентаром преко 3 милиона динара, у доба садање материјалне и моралне кризе, право је спасење од духовне глади и једна веома светла тачка, у низу многих заслуга овог узор архипастира за напредак његове епархије.

И као што је Солунски фронт био полазна тачка нашем ослобођењу и уједињењу, исто тако ће и наше свештеничко зближење, самопомоћ, братска солидарност од већих замаха путем задругарства бити једини пут успеху у новом животу цркве на основи аутономног уређења.

Епархија нишка је поносна да идеологија њених архијереја: блаженопочившег Патријарха Димитрија, као духовног оца Општег свештеничког удружења и Преосвећеног господина епископа Доситеја као првог митроносног творца привредног Свештеничког задругарства, данас доминира целокупним животом аутономне српске цркве као један спасоносан излаз из лавиринта, кроз који данашњи живот цркве пролази. Под знаком задругарства, као знаком Константиновог крста на небу, победа је обезбеђена. И ето главног разлога зашто је овакав плодан, епохалан и узорити животопис као што је овај, заслужио да се постави на чело свију биографија заслужних за напредак верски у првој педесетогодишњици епархије нишке, јер су сви овакви трудбеници на верском бољитку целог свога живота били и остали „на својој бразди“.

Прота Т. Урошевић

преузето са сајта светосавље.орг

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s