Портрет Епископа Нишког Г. Доситеја

Кратка биографија.

 

Рођен у Београду године 1877 Драгутин Васић је, завршивши богословију (1899), примио монашки постриг у манастиру Манасији и на замонашењу наречен Доситеј. Као монах проводи потом четири године у Духовној академији у Кијеву. Затим наставља студије из философије у Берлину и Лајпцигу. 1908. год. и 1909. био је наставник богословије у Београду, а затим настаје други период његова студирања, овога пута у Француској и Швајцарској. Из Женеве јеромонах Доситеј је био позван да се врати у Србију где је Сабор архијереја одлучио да овога, релативно младог, човека узведе на сан епископа. Године 1913 у храму св. Тројице у Нишу би извршено на свечан начин устоличење новопосвећенога Епископа Нишког Господина Доситеја.

 

Рад Епископа Доситеја.

 

Говорећи о раду његовоме немогуће је не подвући једну огромну активност коју је Епископ Доситеј показао у Нишу за време од пуних 19 година. Није претерано ако се каже, да у Нишу за тих деветнаест година није било још једног таквог трудбеника. Не би било справедљиво не позабавити се личношћу човека који је без мало две деценије провео у непрекидном раду и корисној делатности, и тим својим радом, више но многи други, задужио Ниш, јер Епископ Доситеј је у Нишу сваку корисну и благотворну акцију помагао, прихватио, или чак и сам својом личном иницијативом покренуо. Тачно је кад се каже, да од 1913. год. па до данас у животу града Ниша није било ни једног важнијег момента који не би стајао у тесној вези и са личношћу Епископа Доситеја.

Године 1913. његовом иницијативом и његовим материјалним средствима подиже се мали, скромни споменик, код моста на Нишави, мученицима за веру и српство: владици Мелетију, проти Ђорђу и Стојану и др.

Године 1915. једнога сивог јутра, на тргу испред среског начелства, Епископ Доситеј на челу грађана излази пред непријатељску војску да преда град и грађане и да за мирно грађанство измоли од непријатеља поштеде, гарантујући он лично за ред и мир у вароши. Након неколико дана одводе га у ропство у Бугарској, где у једноме манастиру, понижаван и непоштован ни као човек нити као епископ, остаје све до ослобођења 1918. год.

А тада, вративши се из ропства у ослобођени град, у своју историјску дијецезу, он предузима многе акције и показује једну ретку активност. Под његовим покровитељством, са његовом моралном (често и материјалном) потпором, загрејане, оснажене и надахнуте његовим топлим речима, саветима и упутствима, многе хумане установе у Нингу још интензивније и пожртвованије развијају своју благотворну акцију.

Његовим напорима, заузимањем и трудом у Нишу се подиже ЕнглескоСрпски Дом, у коме се збринула незбринута деца. Он, који од свега највише воли децу, није могао а да се очински не забрине њиховом злом судбином. Учинио је исто оно што је и 1915., када се постарао да се у манастиру св. Романа (код Ђуниса) смести око стотину ратничке деце. Захваљујући једино и само томе његовом племенитом гесту ова су деца – заштићена, храњена, одевана и васпитавана у томе манастиру – данас у животу и заузимају разне положаје у земљи.

Његовим настојањем у манастиру св. Петке (код Ниша) оснива се „Дом мира слепих девојака“.

Епископ Доситеј један је од главних покретача и главних иницијатора за оснивање Народног Университета у Нишу.

Искључиво и једино је његова заслуга што је на Чегру (близу Ниша) подигнут споменик – леп и величанствен – Синђелићу и друговима.

И кад се је ради важнијих црквених послова налазио ван Ниша, Владика Доситеј, иако преоптерећен својим епархијским и уопште црквеним пословима, имао је увек времена да мисли и на напредак и развијање града Ниша. Дошло нам је до руку једно његово својеручно писмо, које је из Београда писао год. 1928. У писму између осталога стоји ово:

„…Јуче по подне, враћајући се из манастира св. Романа – за Београд,у возу сам се упознао са једним господином, који јако агитује за што бољи и активнији рад народних универзитета у земљи. Овога господина упознао сам и са радом народног универзитета у Нишу. Није готово ништа знао за ранији рад и чудио се нашем „мртвилу “ како он каже. Нисам могао много реагирати.

Од њега сам дознао, да ће 9. новембра – сада у недељу – бити конференција претставника народних универзитета из целе наше земље на универзитету у Београду. Казао мије, да су неки народни универзитети већ позвани да пошаљу своје делегате.

Молим, да одмах упознате (ако већ није упозната) Управу Нишког народног универзитета о овој конференцији. Ја мислим да и наш (Нишки) народни универзитет треба да буде заступљен на овој конференцији.

У случају да Нишки народни универзитет, из било каквих разлога, не би био у могућности да на ову конференцију пошаље свога делегата ја ћу бити готов да ову дужност примим на себе, али ме треба раније известити „.

Другом једном приликом Владика је писао: „Овде (у Београду) морам остати још који дан, јер су послови црквени премноги, а ја сам потпуно сам. Нема ни Његове Светости. Преоптерећен сам пословима. Али ћу после недеље гледати да се ослободим на који дан јер се већ више не може. Велики су послови иу Нишу“.

Једном када је давао упутства како треба у Нишу прославити свечаност у Недељу Православља, писао је: „…Као што сте могли уочити, ја сам увек npoвoдuo тенденцију да oвa недеља (православља) не носи само карактер црквене и верске свечаности, већ да она у исто време има бити и дан захвалности свима нашим великим Нишлијама, који својим животом посведочише љубав према Отаџбини и краљу као и према граду Великога Цара Миротворца.

Желео бих, дакле, да се cвe изведе како ваља „.

 

Не мислимо овде износити и све оно што је Епископ Доситеј у Нишу и Нишкој Епархији учинио на пољу верском и црквеном. Не мислимо овде говорити о оној душевној храни којом је у току од 19 година хранио, у свакој прилици и сваком тренутку, град Ниш са његових четрдесет и више хиљада становника и епархију од преко једног милиона верних. Ако би се узело да је само у Нишу недељно бар једном говорио вернима, онда је Епископ Доситеј за време, колико је ту провео, морао одржати најмање хиљаду проповеди; хиљаду поука; хиљаду корисних савета људима ради њихова личног добра! И ако би се узело да је под његовим руководством одржано свакога месеца само две седнице код разних нишких установа и удружења, онда би број тих и таквих седница изнео без мало пет стотина. Пет стотина седница одржано, како би се штогод доброга и кориснога учинило за Ниш и Нишлије!

Заиста у животу Константиновог града од пре деветнаест година па до данас личност Епископа Доситеја игра велику улогу.

 

Спољна мисија Епископа Доситеја.

 

Организатор par excellence, изврсан говорник, енергичан, далековид и пун искуства, Епископ Доситеј је у неколико маха имао прилику да посведочи своју способност и на пословима већих оквира и већег значаја. Тако је њему неколико пута била поверавана и извесна мисија на страни, црквеног или чак и политичког значаја. Млада православна црква у Чехословачкој је плод његовога организаторског рада.

За уједињење Православне Српске Цркве, које је постигнуто после рата, за доношење новог црквеног закона и устава, који је скоро обнародован, Епископу Доситеју припада велика част.

 

Идеологија рада Епископа Доситеја.

 

Паскал је казао, да врлину једнога човека не треба мерити no ономе што учини само у часу напрезања, него no ономе што обично чини. Епископ Доситеј све што је урадио радио је само зато, јер је навикнут да ради, да непрестано ради. Он зна да на земљу није дошао а да на њој ништа не уради. Он је начисто са тим да је и њему небо са животом наметнуло извесну дужност да изврши. Он је убеђен, да Вечити Судија води рачуна и о његовом времену и да за Судију треба за живота спремити одговор. Живот протиче за тренут; живот сам по себи није ништа; његова вредност зависи од употребе. Остаје само добро, које је учињено и само по њему живот је нешто. Човек дугује употребу свога живота својим ближњима. Један епископ друкчије није ни могао мислити. Проћи кроз живот а не учинити ништа за људе, то је крађа учињена људском роду. Један епископ никад неђе допустити да буде крадљивац. На земљи се не може крочити ни један корак а да се наиђе на какву дужност, коју је потребно извршити. Један епископ никад неђе допустити да буде немаран у вршењу својих дужности.

О Епископу Доситеју се може савесно ређи, да је био ревностан у вршењу својих дужности и према друштву, коме дугује за свој опстанак своје таленте и своју просвећеност; и према Отаџбини, којој припада; и према несрећницима, према оскуднима чији је он сав. Њих је он сам често, врло често тражио по сиротињским уџерицама, по болницама, по казненим заводима, по сиропиталиштима, по домовима за умоболне. Каква идеална слика пастира!

С друге стране, за сав тај свој болан и срдачан рад он никад није очекивао награде од људи. Све што је чинио, чинио је једино и само из осећања обавезе и дужности, из навикнутости ка раду. И збиља, прегледајте сав његов живот, све његово време у коме је имао какво задовољство, или признање, или какву почаст. То су „као клинови укуцани на дугоме зиду, у извесном растојању – рекли бисте, да то заузима много места; но сакупите ли их, неће их бити ни за пуну шаку“.

Уосталом, то и није важно. Један епископ је помирен са тим, да од људи не може очекивати никакву награду. Јер шта му могу дати они који и сами све очекују од Бога, као и он!

 

Душевна доброта као карактерна црта Епископа Доситеја.

 

Портрет Епископа Доситеја био би непотпун, кад се не бисмо дотакли и његових унутарњих особина. Не истакнути његову душевну доброту, срдачност, приступачност и скромност, и нарочито не подвући његову јединствену, широку љубав према другима, значило би не пружити праву слику о њему. То је у истини човек дубока срца, са својим живим, црним очима и отвореном, пријатељском, дубоком душом. Тихе, велике душе, он је један од оних који само озбиљно могу узимати ствари; кога је сама природа одредила да увек буде искрен. У његовој души одувек је живело и живи Божје надахнуће. У томе лежи његова моћ да људе приводи к себи да их привеже за се.

Имали смо прилику да се сретнемо са људима, који су само једном у животу и за кратко време били с њим. Ти су људи говорили: „Дошло нам је да клекнемо и да га целивамо. Толико нам се учинио мио и драг“!

У три стотине својих свештеника успео је без насиља и притиска да стекне према себи једну истинску заслужену и неусиљену трајну оданост и поштовање. Његова љубав према тим његовим потчињенима често је била тако велика да се је једва могла сместили у њихова срца. Често је он стајао очи у очи са њима, откривен, неувијен ни у какву тајну пред њиховим очима, саветујући, бодрећи, наређујући међу њима, они су могли и они су морали видети какав је човек он; никаквом човеку од положаја и власти није се тако покоравало, као томе човеку у црној, скромној мантији, коју је он сам често пута крпио.

Заиста, дакле, он који је одређен да буде вајар душа људских, био је и сам савршено извајане душе.

Он је потпуно слободан од извештачености. Он неће да буде оно што није. Нема никаква гордог истицања, али не показује ни понизности. Кућа у којој живи је једна од скромнијих; његова храна је обична. С праведним поносом неки помињу да он сам цепа дрва за своју пећ и да исту сам подлаже. Исто онако као што сам врло често залива цвеће у свом врту. Он је био и остао сиромах човек, који се је покаткад и мучио и често пута био рђаво подмирен, јер је гледао да својим средствима најпре подмири друге, оскудне људе. Никада није марио за оно за шта се обични људе боре. Његове месечне принадлежности, које нимало нису завидне, исцрпу се веђ за првих десет дана у месецу, јер добри Епископ даје невољнима и „капом и шаком“. С праведним поносом тако исто неки помињу, да већ једанаестога дана у месену несреброљубиви Владика бива принуђен да од ђака, које он у своме дому издржава и из својих средстава школује, заиште „на позајмицу“ који динар, да би подмирио најнужније потребе.

Колико дирљивог сиромаштва код једног епископа?

 

Наша завршна реч.

 

И тако, у кратким потезима, покушали смо да прикажемо бар приближан портрет човека који је у току од скоро две деценије обасјавао светлошћу Христове науке људске душе у многољудној епархији нишкој. То је частан посао који се наставља још из времена апостола.

Епископ Доситеј био је и остао апостол љубави и апостол рада.

Бити непрестано у живом додиру с народом и бити увек готов поделити и поднети с њим заједно и радости и незгоде – то је узвишен принцип коме он ни за тренутак није остао недоследан.

Народ је њива на којој треба сејати семе добра. Епископ Доситеј био је и остао ревностан сејач овога семена.

Епархија нишка и град Ниш имали су и имају без сумње многе сејаче овога семена. Али је за последњих деветнаест година Епископ Доситеј био и остао први велики сејач.

Нека нам добри Епископ опрости што смо, износећи овај портрет, покушали да продремо и у најскривеније куте његове душе и да завиримо у интимне стране његовог личног живота.

Све то учинисмо да бисмо отуда скривени бисер изнели на светлост дана.“

 

Иринеј Крстић, синђел

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s