ПОЗИВ ЗА ПРВИ СВЕСРПСКИ САБОР СНО “СРБИ НА ОКУП“

ДРАГА БРАЋО И СЕСТРЕ, ПРИЈАТЕЉИ УДРУЖЕЊА

Помаже Бог,

У складу са одлуком са 27. Редовне седнице Свесрпског Националног већа и са благословом Његовог преосвештенства епископа рашко-призренског у егзилу г.г. Артемија позивамо Вас да узмете учешће на ПРВОМ СВЕСРПСКОМ САБОРУ СНО Срби на окуп!

Свесрпски сабор Удружења „Срби на окуп“ ће се одржати у манастиру Св. Јована Крститеља у Љуљацима, у недељу 15. маја 2016. године, након Архијерејске Литургије која почиње у 9 часова.

Задовољство нам је да Вас позовемо да, као наши драги пријатељи, присуствујете Сабору и нашем малом јубилеју, пет година од оснивања  СНО Срби на окуп.

„Како чинили, тако нам Бог помогао!“

Погледајте и беседу архм. Наума о нашој организацији и овом сабору.

 

Advertisements

Ваведење Свете Дјеве

Кад је Дјева мала била,
Три године напунила,
Тад је у храм уведоше,
Ко дар Богу предадоше.

Да Божијем храму служи,
С анђелима да се дружи,
И да срцем Богу пева,
Зато дође Света Дјева.

Првосвештеник је води,
И олтару је одводи,
Ни сам тачно не зна зашто,
Тако му од Бога дато.

Наше сестре Рада, Милена и Татјана, уведене у тајну монаштва на дан Светог Ваведења. Монахиње Ирина, Ксенија и Теодора.

Бог је води, не свештеник,
Јер Он добро знаде зашто,
Уводи је у Светињу,
Јер је чиста као злато.

Дјева чиста доби крила,
Јер је Богу омилила,
Јер ће родит Бога Христа,
Богомати нам пречиста.

Часнија од Херувима,
Славнија од Серафима,
Премила је нама свима,
Православним хришћанима.

Помози у невољама,
Твојим моћним молитвама,
Пред престолом Цара Христа,
Кога роди Ти Пречиста.

Слава нек је благом Христу,
Што имамо Дјеву чисту!
Православних узданицу,
Помоћницу и мајчицу.

Сви хришћани нека чују,
Празник овај нек празнују,
Да нам буде на спасење,
Свете Дјеве Ваведење!

Генерација Срба која би да раскрсти са Заветом

Колико временски траје један завет? Да ли је завет орочен и кад истиче? Да ли се заветно дрво сече и у којим случајевима?

Сва ова питања министарка и њен премијер би свели на легенду и мит, атеисти би свели на сујеверје а комформисти и равнодушници на самооправдање да „сила Бога не моли“, заборављајући истовремено да „Бог силу не воли“ и плаћа и сили и онима који јој се безусловно покоравају по заслузи.

Период комунизма је био период сечења записа, заветних дрвета. Како су прошли они који су секли записе може се свако распитати у свом окружењу. На друштвеним мрежама је већ почела реминисценција, подсећање на судбине оних који су поништавали завет са Богом, тј. секли заветно дрво.

Олга Марић из Крушевца каже: –Знам непокреног човека код Крушевца чији су родитељи случајно посекли храст запис. Заиста није сујеверје никакво. Велико проклетство.

Свештеник Лазар Секулић има своје искуство: -Лично знам две угашене куће чији су чланови учествовали у сечи записног дрвета. Што је најгоре, дрвосече су су најпре посахрањивали сву своју чељад, па су на крају и они помрли.

И тако, док православна јавност јадикује због прекида Завета са Богом и сечења записа на Савинцу, на другом крају Србије се окупио црквени одбор и по кратком поступку -фик, и исекао запис. Дрво је дотрајало, дотрајао и завет.

Сечење је без много ларме извршено у порти цркве Св. Петра и Павла у Матејевцу. Ни овде народ није равнодушан по том питању. Тако Драгослав Голубовић каже: -Сазнаће се, брате, ко је то зло починио. А зашто? Па, пустиће га наш драги Господ да то сам објасни. А, Весна Вушковић каже: -Боже, ужас! Ко је имао смелости да ово уради?

Да ли је црквени одбор имао легално право да исече запис под изговором изградње звоника, ако је запис заветно дрво, ако значи полагање завета између Бога и човека, ако се човек заветује пред њим на верност Творцу и крст-запис на дрвету постаје симболични печат тог завета?

Записи су завештања предака. Они су заветним дрветом обавезали своје потомке да чувају овај завет између Бога и човека. Своје потомке су, истовремено, завештали Богу и Његовим светима да их чувају и бране дотле, док се потомци држе завета. Отуда је, управо, смисао завета да буде вечан, да не буде орочен. Завет се, по правилу, сваке године обнавља, а не поништава. Светиња записа отуда има смисла, и отуда њено лековито својство да се у многим приликама пред записима молило, некад су се под записом у селима без цркве венчавали младенци, крштавала деца, и обављали други црквени обреди. Људи са здравственим тегобама су ноћу на запису остављали одећу, верујући да ће им то донети излечење. Под знаком питања је, онда, виши циљ, изградње звоника, нарочито ако је то у брзини, са нервозом, одлучено, да би се створили комфорнији услови за прославу и званице, у циљу постављања црквеног звона, освећења цркве и прославе Петровдана. Због навале новотарства у Српској Цркви, и општеприсутних показатеља да новотарци не поштују светињу, мало је поверења остало према неким црквеним институцијама.

Сечење ових дрвета је, у ствари, испит за генерацију данашњих Срба да се покажу -ко је вера, а ко невера. Јер, претходна генерација, током времена црвених буржуја, показала се као недостојна на многим испитима, када су комунисти бесомучно секли записе, а бивши верници ћутке прелазили преко тога „да се не би замерили властима“.

Срби су заветни народ, који у сваком времену има прилику да са Богом обнови или наруши завет. Из тог разлога се дешава да они који наруше завет, напустивши Косовски бој, касније изгубе и Веру и одричу се Српства. Човек кад изда кума, постаје страшљива травка. Како ли му је кад изда Бога? Тако су се и муслимани, и унијате и комунисти и адвентисти одрицали Српства, и постајали Југословени, Бошњаци, Монтенегрини и Македонци. Сада исто да чине и глобалисти и екуменисти.

Отуд и наша жеља, да сечења заветних дрвета буду само знак за узбуну и освешћење, за повратак себи, за сазнање да смо се као народ упутили на погрешну трасу, а не симбол потпуног пада српског народа, издаје и отпадања од Бога.

Данашња генерација Срба лишена основног људског достојанства, баца светињу у контејнер. Сусрет Богородице са сиротом женом која тражи храну по контејнерима. Није очекивала да пронађе духовну храну! Фото – Бранислав Бацковић

 

„Ова је земља бедем хришћанства“. Тако писаше прађедови твоји из Милошевог Устанка православном цару руском када искаше од њега помоћ.

Тако Срби, прађедови твоји, схватише и назваше ову Божју земљу, ову твоју очевину и дедовину, Србине брате.

Преко хиљаду година ова земља је била бедем Хришћанства. Преко хиљаду година на њој је крст Христов час уздизан, час обаран. Но и кад је обаран од кривовераца, крст Христов скриван је у срце народно и тамо се сијао и блистао. У љутим временима робовања Срби су га скривали тамо где лопов не краде нити разбојник отима, скривали су га често али никада издали. (Свети Николај Жички)

Извори: ТРАЖИ СЕ ЛУДАК! Зорана Михајловић плаћа 150.000 динара за сечу записа у Такову,
Александар Вучић против Записа, Храст-коалиција против Вучића, Фејсбук

Фб страница Братства светог Доситеја

 

Донбас – живот наш (ВИДЕО)

Да не би заборавили на молитве и прозбе за браћу нашу православну у Новорусији, над којима се врши својеврсан геноцид од стране украјинске хунте, преносимо неколико фотографија и један видео који је ових дана снимљен.

НАРОД ДОНБАСА, УПРКОС СВЕГА, НА КОНЦЕРТУ

22.06. – Светски познати пијанисткиња Валентина Лисица која живи и ради у Канади, и која је због својих осећаја према народу Новорусије и агресији коју врши марионетска влада Украјине цензурисана и концерти су јој отказивани у Канади, ових дана је дошла међу свој народ да својим доприносом учини подршку овим херојима 21. века. Она је одржала концерт пред великим бројем гледалаца, а грађани Донбаса су осетили да нису сами нити заборављени од оних који живе и дишу духом Истине и спремни су да у одлучним тренуцима свога живота напусте комфорну каријеру истине и правде ради.

Фб страница Братства светог Доситеја

На Црквено-народном сабору у Лозници код Чачка (ФОТО)

На овогодишњем Молитвеном црквенонародном сабору у Лозници било је предивно, и други ће писати боље о свему што се догодило, тако да Вам преносимо само неколико фотографија као доказ радости учешћа на овом сабору народа из јужне Србије.

 

 

 

 

Фотографија – Бранислав С.

Фотографија – Бранислав С.

 

 

 

 

 

Фб страница Братства светог Доситеја

Туча у Матејевцу – устанак Бога против српских трговаца у храму

Преносимо једну занимљиву вест о догађају који се десио у близини Ниша када су се чланови партије на власти потукли у црквеној порти.

Наш коментар: Шта су тражили страначки прваци у цркви у „току самог састанка“? Да није на симболичан начин „Бог узео ствари у своје руке“, из разлога што се мноштво свештенства, почевши од самог патријарха Иринеја, последњих година, сервилно односи према владајућим партијама, те се тешко може очекивати од њих да протерају трговце из храма. Десило нешто слично као некада у Вавилону када је Бог помешао језике народа који је хтео да пркоси Богу.

 

У нашем народу се у последње време зацарила тежња за каријером и за материјалним добрима. Толико ниско се пада, да се често и најсветија места – храмови, које су градили наши богољубиви преци користе за јефтино политиканство. Партије које су на власти или се боре за власт, немају никакву духовну потку, нити идеологију, већ служе да би њихови чланови стекли материјална богатства, ухљебљење, успех на друштвеној лествици и каријери. Свештенство се претвара у помоћно одељење партије на власти и сервилност се оправдава „немешањем вере у политику“, оправдавајући на тај начин сваку неправду режима. Ипак, толико се далеко у томе иде да се издају све моралне вредности, као што се у Бриселу издало Косово.

Тужна слика садашњице: грађани чекају у реду за партијске књижице. Многи улазе у партије да би имали пристојан посао и свакодневни хлеб насушни. Непотизам висок скоро до неба, као и Вавилонска кула.

 

Грађанин.рс -„Вруће“ пролеће у нишкој Српској напредној странци – страначка туча у Горњем Матејевцу?
Избор повереника месног одбора Српске напредне странке у Горњем Матејевцу код Ниша, није се до краја окончао због инцидента који се збио на самом састанку, а због кога је интервенисала полиција.
Део градског одбора СНС на челу са др Миланом Станојковићем

За сада није јасно ко је на кога физички насрнуо, али како медији наводе, несумњиво је да је одређених несугласица било због којих су интервенисали органи реда. Наши извори кажу да је на састанку било око 120 чланова и да је дошло до физичког сукоба у коме је Милан Станојковић, координатор странке, повређен због наводно добијеног ударца. То нисмо могли да утврдимо јер му је телефон искључен. Речено нам је и да се гости из Војводине, иначе високи функционери партије, нису добро провели.

Ово је био крупан инцидент на избору координатора месних одбора којих у Нишу има 88 збио се у дворишту локалне цркве. Како је и до сада било разних несугласица током састанака при избору повереника у месним одборима, питали смо високог функционера ове партије, Момира Стојановића „да ли овај начин формирања страначког тела у Нишу могућ и одржив? С обзиром на то да се страначка дешавања одражавају на владавину ове странке у граду, „Грађанин“ је и раније писао о проблемима током избора првих људи партије. Стојановић нам је кратко рекао „о тој теми телефоном не могу да разговарам“.
Чланство: Хоће сви да гласају за представнике месних одбора

Није тачно што наводе други медији да је Стојановић довео своје момке и шта се већ пише. Проблем је у томе што за месне координаторе хоће сви чланови да гласају, а поједини би да гласају само они које они одреде. Зато се и до сада дешавало да дође до кошкања и проблема. У Матејевцу није дошло до опште туче, али је дошло до метежа управо из тих разлога што једном делу чланства није дозвољено да гласа. Ту је неко Станојковића покушао да шутне ногом. Ову двојицу из Војводине је неко из масе пљунуо – тврди нам наш извор.

Информативна служба је послала медијима (не и Грађанину) саопштење у коме пише да јединство у странци постоји и да није било никаквог хаоса како су новинари то описали.

Преносимо у целини саопштење:

У вези са писањем медија да се скуп чланова Српске напредне странке у Нишу, посвећен избору повереника Месног одбора СНС у Доњем Матејевцу, претворио у метеж и хаос у сеоском црквеном дворишту, обавештавамо Вас да је цео догађај преувеличан од стране појединаца. Истина је да је дошло до несугласица, али су оне решене. То што Српска напредна странка има више чланова на једном Месном одбору, него поједине странке у целом граду, јесте проблем онима који покушавају да оваквим неистинама ослабе Српску напредну странку.

Српска напредна странка у Нишу функционише у најбољем реду, формирано је више од 40 месних одбора на нивоу Града Ниша, а до краја јула биће формиран цео Градски Одбор са свим координаторима и председницима Савета – наводи Служба за информисање СНС Ниш.

Грађанин.рс, фото: Јужневести

Вавилонска кула Вавилонци су зидали огромну кулу. Хтели су да врх куле допре до неба. Тако су хтели да пркосе Богу. Зато је Бог помешао језике и градитељи нису могли да се разумеју. Они су се разишли и тако су постали разни народи који говоре различите језике. Тако увек бива: кад год људи зидају или чине безбожна дела, удаљују се не само од Бога него и један од другога. Усељава се у њих мржња и пометња, као у градитеље Вавилонске куле („Нема лепше вере од хришћанске“, митр. Амфилохије, еп. Данило)

 

И нађе (Исус) у цркви гдје сједе они што продаваху волове и овце и голубове, и који новце мијењаху. И начинивши бич од узица, изгна све из цркве, и овце и волове; и мјењачима просу новце и столове испремета; И рече онима што продаваху голубове: носите то одавде, и не чините од дома оца мојега дома трговачкога.

А ученици се његови опоменуше да у писму стоји: ревност за кућу твоју изједе ме.

(Јеванђеље од Јована)

Фб страница Братства светог Доситеја

ПОСЛЕДИЦЕ МЕДИЈСКОГ ЛИНЧА 2 – АГОНИЈА И ЊЕН КРАЈ

Завист је туга против среће и напретка ближњега. (Св. Василије Велики).

„Зашто је тај човјек невесео“, упитали су једног мудраца, при показивању једнога завидљивца који је свагда ишао натмурена и жалосна лица? „Због тога“, одговорио је опитни познавалац природе човјечије, „што му је се догодила каква несрећа, или му је се ближњи нечим усрећио“.

Први део: ПОСЛЕДИЦЕ МЕДИЈСКОГ ЛИНЧА 1 – Deus ex machina

Човек није створен за агонију, већ за победу. Христос је ученике своје учинио победиоцима смрти, као што је и Он био, али су и апостоли на моменте падали у агонију. Када је Господ био распет, апостоли су се разбежали. Шта ли је тек могло бити са мноштвом народа који су Исуса до тада пратили, после демократски изгласане смрти пред Пилатом? Од смрти до васкрсења било је само три дана, али ни радосна вест о васкрсењу Сина Божијег није разагнала агонију. „Шта после“, питали су се апостоли. Иако су били крепљени утехама, тј. јављањем самог Господа, ученици су били у агонији са питањем „шта после“, све до оснивања Цркве, тј. Педесетнице, када им се открило нешто ново -да се домострој спасења наставља. Дело које је започео сам Бог на земљи продужила је Његова Црква, света и безгрешна.

Епископи Артемије и Николај

Ни Црква није била без периода агоније. Некада се та агонија окретала у смрт помесне цркве, као што је случај са славном ирском црквом, са јерменском, са римском… све оне су пале у јерес. Други пут је агонију наследио још један тријумфални период. Мученици које Црква слави као светитеље, нису били и једини који су пострадали за Христа. Они су уписани у календар, због своје значајне улоге у надвлађивању агоније.

Наиме, услед прогона, мучења, одузимања имовине, многи су хришћани отпадали од Христа. И, често по љубави, иако су можда могли да се спасу и без тога, мученици су кренули на неизвестан пут, у пркос мучитељима, пљували су их у лице, цепали јавне наредбе о приношењу идолских жртава, рушили идоле. На тај начин они су храбрили плашљиве масе да се не одрекну Христа. Својим мучеништвом погазили су страх код других. После примера хероја, и маловерни су смело исповедали Христа.

Сваки период јеретичког злостављања, као и овај наш на почетку 21. века, био је период агоније. Јереси су уз себе имале царске наредбе, већина угледног света је пристајала уз јереси. Православни су проглашавани за фанатике, лудаке који не иду за већином. Горди филозофи су их посматрали као изманипулисану масу која прати неког свог гуруа. Свети Атанасије се крио у бунар од мизерних гонитеља. Тренуци гоњења, тренуци су агоније, често и тренуци приближавања смрти помесне Цркве. Свака нова јерес је имала ново искуство, јер је свака била покретана од истог непријатеља људског рода – ђавола. Ђаво је користио искуство из прошле борбе и увек налазио препреденија и препреденија средства, којима су могли да пркосе само Богом просвећени људи.

Нико се не би спасао да је било до људи. Али, није било до људи, већ је Дух Свети кроз надахнуте слуге Божије водио Цркву између Сциле и Харибде. Борба са монофизитском јереси трајала је око двеста година. Борба Цркве са иконоборцима трајала је преко сто година. Исто је било са аријанством које је осуђено на Првом васељенском сабору 325., а коначно умрло 589. Колико ће трајати борба са екуменизмом, сам Бог зна.

Сваки овај период борбе изискивао је новог Мојсија. Мојсије је извео Израиљце из Египта у Обећану Земљу, и тај пут је трајао 40 година. Приликом проласка кроз пустињу (агонију), вођени Мојсејем су роптали, тражили да их врати у ропство, одавали се идолима. Бог их је спашавао тако што су побегли од Египћана кроз Црвено Море, које је Бог отворио и направио сув пут; Бог им је давао храну са неба да једу, ману; отварао им је изворе тако што је вода текла из камена приликом ударца Мојсијевог штапа. На крају, само мали део је и доживео улазак у Обећану Земљу због неверства њиховог.

Свети Атанасије је био Мојсеј православља у доба аријанства. 5 пута је био у прогонству. Једну годину прогонства провео је у Нишу код доброг епископа Гаудентија. Рашчињаван, проклињан и изопштен, он је и данас велико светило Цркве. На крају, после огорчене борбе дошло је до тренутка када је био остављен од свију, осим египатских монаха који су га још увек пратили. Ипак, и ту агонију малобројних Господ је окренуо на тријумф.

Св. пророк Мојсије прима десет Божијих заповести, док се Израиљци одричу Бога и клањају златном телету.

Сваки поступак православних епископа који је изводио Цркву, барем делимично из агоније, дочекиван је од првог завидљивца на нож, те се, они који данас са својим Мојсејем путују кроз пустињу века лажне просвете, морају чувати змија у пустињи, које се убијају само погледом у Мојсејев жезал.

И данас, у борби са најпрепреденијом змијом псеудотолеранције, јереси екуменизма, још нема копна на догледу, али је прва бура (агонија) прошла. Та агонија, којој се некада надао и чувени Мирослав Крлежа – да ће Црква умрети међу Србима, само ако се не говори о њеном првом Мојсију 20. века, светом Николају Жичком, је прошла.

Некада су се јеврејски првосвештеници надали у смрт Господа Христа, па да хришћани нестану, али се ова нада учинила лажном. Апостоли су проговорили. Онда су се незнабошци и јеретици надали у смрт овога, па онога мученика, овог или оног епископа, све до св. Атанасија. Али је борба настављена. Данас се Синод водећих епископа Београдске патријаршије понадао у смрт епископа Рашко-призренског у егзилу, који има 80 година и да тиме престане борба против екуменизма у српском народу. И народ је осећао ту агонију, и непријатељи Цркве су са злурадошћу питали: „А, шта ћете тад?“, али је та агонија престала избором хорепископа Николаја. Борба ће се наставити упркос осуда. Бог неће напустити Цркву своју до краја времена, али ми сада имамо наде да неће напустити ни Српску Цркву иако својим гресима као народ разгневисмо Небо.

Завист због престанка ове агоније преточена је у „изопштење“ и медијским линчом које су као и светом Атанасију јеретици прочитали, епископима Артемију и Николају. Метода ћутања којом се борио Крлежа против светог Николаја (да се о њему ништа не пише, ни позитивно, ни негативно), у тренутку је замењена методом медијског линча. То је поновљена епизода из 2010. када су исти гонитељи еп. Артемија „рашчинили“ на педесетогодишњицу монаштва. Радост живота, пробудила је гују из срца оних који су се надали у смрт.

Да је било пастирске љубави према свом народу гласачи „изопштења“ би се радовали што се на стотине људи око вл. Артемија враћају својој вери, напуштају грех и труде у врлинском животу. Ипак, пошто су на позицији најамника, реаговали су као завидљивци.

Завист убија оне који јој се предају, тако да су се креатори „изопштења“ у погрешно оружје поуздали.

Фб страница Братства светог Доситеја

 

ПОСЛЕДИЦЕ МЕДИЈСКОГ ЛИНЧА 1 – Deus ex machina

Какве су последице медијског линча Београдске патријаршије, видећемо тек за неку годину. Ипак, ваља се осврнути на нове феномене којима је прибегла врхушка.

Деус екс махина (лат. Deus ex machina) је латинска изрека која се користи да опише неочекиван, вештачки или невероватан лик или силу која се изненада појављује и решава ствар која је до тада била нерешива. У пренесеном значењу изрека се користи да означи догађај који решава неку (безизлазну) ситуацију на начин који се коси са принципима логике и здравог разума. Термин води порекло из грчке (касније римске) античке трагедије у којој је коришћен да означи лик (бога или богове) у представи који се појављивао на крају комада доносећи решење заплета, чиме се окончавала радња и сам комад.

Сам термин у буквалном преводу значи Бог из машине, чиме је означаван у комаду тај лик кога је кран (односно машина) уносио на сцену. (Википедија)

Медијски линч који је ових дана приређен епископу Артемију и Николају, последица је страха водећих лидера екуменизма. Екуменисти су забринути због себе и успеха свога дела промене свести Србима. Пре тога, они су се надали у смрт епископа Артемија и после тога би се, по њима распало стадо православних немајући епископа. Пошто је изабран епископ Николај и пошто је очигледно да народ који јавно не прихвата екуменизам неће пропасти, макар нечијом смрћу, екуменисти су били приморани да делују.

Смрт Христова на крсту, требало је да значи и разбијање хришћана. Ипак, то се није догодило. Непријатељи хришћанства су се углавном поуздавали на смрт водећих хришћана да би се остали, мањи и слабији, растурили. Та геноцидна политика је, само понекад, имала позитивне резултате. Тако , данас у Ирану, после геноцидне политике антихришћана, православих нема.

Медијски линч су заједно, над православним епископима и на православним народом извршили чланови патријаршијске врхушке, уз свесрдну подршку медија и власти, и уз камелеонско ћутање опозиције, и оно је извршено уз хулу водећих екумениста, јер, по њиховој административној одлуци „крштење није крштење, рукоположење није рукоположење, причешће није Причешће… наместо благослова доносе клетву“, као да се такве ствари одређују нечијом административном одлуком. Наравно, друга страна неће имати прилике да одговори, јер у православној Србији све медије држи антихришћанска коалиција.

Како ће Бог реаговати на ову изричиту наредбу Сабора и колико је спреман да се покорава епископима Београдске патријаршије остаје да се види.

Николетина Бурсаћ

Симулирање „Бога из машине“ (лат. Deus ex machina), није изум Синодалних архијереја. То је пре њих покушао и јунак из дела Бранка Ћопића, Николетина Бурсаћ. Послушајмо како то описује Бранко Ћопић:

Николетина Бурсаћ, партизански водник, свратио код матере на конак. Сједи уз прозор, добује прстима по столу и строга израза слуша старичино причање.
— Мој синко, нек само тебе драги Бог и света Недјеља са­чувају у животу, а мени је лако за све остало.
Николетина ништа не одговара, само одбојно фркну и ћутке пружи дуванску кутију Талијану, заробљенику, који већ поодавно живи и ради ту, код Николине матере.
— Неће ли драги Бог дати, да се овај рат ускоро заврши? — упитно се огледа стара на Николетину, али овај само пуши и мрко зури у ћошак. Поред њега, на клупи, Талијан милује мачку и тепа јој:
— Добро, добро!
Од свих наших ријечи, Талијан је најприје научио ријеч „добро“, па иако сад зна приличан број нових, он се ипак најчешће служи оном првом, јер је најсигурнији да ће с њом добро проћи. Тако је за њега „добро-добро“ и кад почне олуја с грмљавином, добро је кад га нуде јелом, кад гони,крмачу, кад се одазива на дјечју вику итд.
Николетина, добродушно намргођен, гледа Талијана и мачку па се окреће матери:
— А овај твој… једе ли он мачке или је то, тек онако — пропаганда?
— Ма, хајде! — зачуђено одмахује стара и смјешка се на Талијана. — Откуд ће крштено чељаде јести мачке, Бог с тобом?
— Добро, добро! — за сваки случај потврди заробљеник и насмија се на њих обоје.

Николеткина Бурсаћ и његова мајка

„Крштење није крштење, рукоположење није рукоположење, причешће није Причешће, Артемије није Артемије, бело није бело, црно није црно, Христос није Христос, ђаво није ђаво,“ али је радост због исповедништва опет радост. На слици – трећи дан празника Духови, сусрет верујућих из источне и јужне Србије.

Николетина се опет мршти, ћути, нешто жваће, а затим се устурује на столици и прокашљава се; Опрезна мати диже главу од огњи­шта и очекује шта ће момак рећи.
— Мајко, — свечано започиње Николетина и „удара дла­ном по столу— отсада да знаш: нема Бога!
Старица се запрепашћено исправља с машицама у руци. Све не вјерује да је добро чула.
— Ма шта ти то рече?
— Нема Бога, јеси ли чула?
— Па откад то, мој синко? Шта ти би?
— Од вечерас, да знаш…
Стара се крсти и уздише:
— Ма од кога си то чуо, јадна ти сам?
— Чуо сам у чети, од комесара. Каз’о нам некидан. Старица нијече главом и цокће језиком као над неком го­лемом невољом.
— Па ко ће нам онда дати драгу кишу, кад Бога нема?
— Неће нико. Шта ће нам киша? — набусито одговара мом­чина. — Кад се ослободимо, њиве ће се орати карактером. Неће кише ни требати.
— Шта ти је сад опет карактер, побогу дијете?
— Карактер… то ти је — тако као наприлику једна машина која иде сама од себе и оре брда и долине.
, — Е мој синко, мој синко! — вајка се старица и обраћа се Талијану, — Чу ли ти ово, дијете?
— Добро, добро! — помало уплашен, смирено потврђује Талијан опажајући да се ту нешто важно расправља.
Николетина се прокашљава као да испробава своје говорно оружје и прелази у напад:
•— Какав Бог! Гдје си ти видјела Бога, кад тако у Њ вје­рујеш?
— А гдје си ти видио тај твој карактер, кад већ њиме ореш брда и долине?
— Прич’о нам комесар. Педесет је људи то чуло.
— А и ја сам чула Бога. Кад он загрми горе на небесима, чују га све државе од Босне до Лике, а не твојих педесет људи. Дедер, ко ти оно горе сијева и грми, кад нема Бога?
Момак се рогуши и неодређено гунђа:
— Хм, грми! Шта ти ту мене испитујеш, није ово школа. Зна се шта грми.
— Дедер, дедер, шта? — наваљује старица осјећајући Николину слабу тачку.
— Ма шта си се ту надовезала к’о Благоје на цицвару? — брунда момчина. — Кад си баш тако навалила, питаћу ја и то ко­месара, па ћеш ти онда видјети.
— Питај, питај! — осоколила се мати, па му се већ и руга. — А ко нас је створио, лијепи мој сине, када Бога нема?
— И то се зна.
— Све се код тебе зна. Па кад си већ тако мудар, ко је ство­рио сунце, кад нема Бога?
Николетина види да ће га даљи разговор увалити у грдну не­прилику, па прибјегава вишој сили:
— Бог с тобом мајко, нијесам ја то измислио, него је тако дошло из Штаба одреда. Кад команда каже да нема Бога, онда га нема и квит!
— Па што тако не кажеш, срамото своја! — помирљиво де­ри очекује старица и већ се нимало не љути на сина. Она је родом Личанка, граничарка, навикла још од својих старих да поштује вој­ску и њезине наредбе. Нема зато ништа ни против ове о Богу. Кад војска каже да га нема, онда је ред слушати, јер војска зна шта ради.
Помирена са судбином, старица се окреће свом Талијану и слијеже раменима.
— Ето ти, Талијанчићу, јеси ли чуо: нема Га. Изашла таква наредба, па шта му можеш. Буди Бог с нама и с овом кућом.
— Добро, добро! — сложи се Талијан.
А Николетина дотле савија нову цигарету, ћути и никако није задовољан собом. Заиста, руку на срце, стара га је стјерала у ћошак својим шкакљивим питањима. Ред би био, зна он то добро, да јој се на све то поштено одговори, али која вајда кад Никола то не зна.
И шта је сад урадио?
Изврдао, брате, изврдао на кукавички начин: заклонит Николетина се грдно замисли видећи куд би га одвела његова малопређашња линија, па прогунђа:
— Е, нећемо тако, комесару. Најприје ти мени имаш да објасниш и како грми, и откуд је постао човјек и још триста чуда, па кад ја то будем знао, лако ће мени бити за Бога. Моћи ћу онда и старој објаснити, а и сам начисто бити јеси ли ми ти о њему истину казао или нијеси.
Па се загледа у матер и узе да мрмља: — Пази ти ње, откуд јој само онако шкакљива питања? Поколебала би и политкома бригаде, акамоли неће мене, обичног десетара, најнижи руководећи кадар. Е, мајко, мајко, нисам ни знао каквог агитатора Бог има у мојој кући.

Фб страница Братства светог Доситеја

„БЛИЦ“ прети владики Артемију

Жељка Јевтић | 29. 05. 2015. – 09:34х измена вести 09:56х |: „САЗНАЈЕМО Анатема: Артемије изопштен из Српске православне цркве“

На дан светог Вукашина Клепачког, познатог по поруци мучитељу усташи „Само ти, синко, ради свој посао“, док му је усташа резао део по део тела, десила се још једна драма у Српској Цркви. Св. Вукашин упорно није хтео да каже само две речи које је усташа тражио, а то је поклик Павелићу: „Живио поглавник“, а епископ Артемија није желео да прихвати јерес екуменизма по цену лажног мира.

Како тврди режимски часопис „Блиц“, епископ рашкопризренски Артемије је, очигледно по хитном поступку „на синоћњем заседању Сабора“ Београдске патријаршије „изопштен из Цркве“. То практично значи да је екуменистичка олигархија која води послове администрације у Београдској патријаршији покушала да анатемише једног православног епископа, што је случај без преседана у Српској православној цркви, док су се у Цркви уопште дешавале сличне ствари са светим Атанасијем Великим, св. Јованом Златоустим и другим светитељима.

„Он за цркву више није ни православни хришћанин“, наводи овај лист сродан екуменистичким круговима, али не наводи да ли постоје даље мере деградације.
Како каже новинарка Блица „За цркву он је од сада Марко Радосављевић како је његово световно име пре монашења,“ што би могло да значи да би чланови олигархије који су у блиским односима са државним властима могли даље да прогоне епископа Артемија и уз помоћ државне бирократије.

Зашто се оволико журило, и да ли је сценарио унапред одређен?

Патријарх Иринеј је пре два дана потписао ултиматум еп. Артемију да “крене путем мира и јединства са Црквом”, у року од 3 дана, иначе ће употребити репресивне мере. После брзог одговора еп. Артемија који је позвао патријарха, извршена је пучистичка седница „о изопштењу“.

Део одговора еп. Артемија:

На Ваше братољубиво писмо одговарамо братољубивије уколико сте спремни да се нађемо на истом, а то је: да нам исповедање непатворене вере, какву су нам од Спаситеља предали богомудри Оци и Светитељи, буде водиља све до Царства небеског.

Очигледно је да потписници Блицове вести нису за варијанту „исповедања непатворене вере“.

Како Блиц наговештава, осим еп. Артемија из цркве следбеника Иринеја, екумениста и пацифиста, је изопштен и прогнани игуман Црне Реке Николај. „Он убудуће сме да користи само световно име – Негослав Николић,“ каже информатор Блица.
Блиц каже: „Артемије и Николај изопштени су због цепања јединства СПЦ односно раскола.“ У самој суштини је ово комесарска подметачина, јер се еп. Артемије није од никога оделио, већ због увођења јереси не помиње виновнике екуменизма у Српској Цркви. Овакав поступак еп. Артемија је у складу са учењем Цркве и 15. Каноном Цариградског Сабора.
Жељка Јефтић: „Непосредан повод за ову одлуку је крајем априла “хиротонија у епископски чин” бившег игумана Црне реке Николаја. У такозваном манастиру Светог Николаја Мириклијског, у Лозници код Чачка, где се окупљају присталице тада рашчињеног владике, Николај је добио чин хорепископа старорашког и лозничког. Реч је о старом термину, односно функцији која више не постоји у СПЦ – епископ помоћник. Тада је у Цркви већ речено да је посреди секташење.“

Очигледна је уплашеност и нервоза екумениста од јачања покрета у Цркви за борбу против уније и екуменизма. Раније су биле доминантне наде екумениста да ће еп. Артемије ускоро умрети (рођен 1935.) и да ће после њих отпор унији бити уништен.

Како наводи Блицова новинарка, која је и раније писала против владике Артемија због тога што не врши опела некрштеним људима, еп. Артемије је пре неколико година рашчињен „под изговором грубих махинација у његовој епархији са новцем“ које, иначе, никад нису биле доказане, а индиректно, Грчки суд је донео одлуку која имплицира да су ове оптужбе биле део монтираног процеса.

На крају, наведимо да одстрањење из организма Цркве, као и анатема, морају бити донешени од оних који исправно верују. Како представници Б. патријаршије не верују исправно „у једну Свету Саборну и Апостолску Цркву“, већ, верују у црквену псеудоорганизацију подложну временским променама (што је супротност од саборности), ове одлуке могу значити само самоанатему и самоизопштење из Цркве, као и удаљење учесника у безаконом саборовању од Цркве: „Ко не верује са апостолима и Светим Оцима, такав верује са Јудом и Кајафом“, како се говори.

Црква је организам са главом Цркве – Христом, и онима који верују саборном вером. Разне црквене организације и институције могу се називати и „црквама“, али, без исправне Вере оне се удаљују од Цркве коју је Христос основао.

Ако чак и многи свештеници, и многи епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу, и онда се не бој, него храбро и чврсто држи светосавску заставу до краја, до мученичког краја и радосне смрти за светосавске светиње и идеале. Јер знај: са тобом је држи он вечни епископ Српске Цркве: свети Сава. А са њим сва света и славна војска светосавских бесмртника, којих је пун небески свет. И непоколебљиво веруј: светосавска застава ће у српском роду увек наћи свог неустрашивог заставника, можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер је главно: да нас Свети Сава не напусти. Напусти ли нас он, напустиће нас и Бог, и небо и земља, и све што је свето и честито било у нашој историји од почетка до данас… Гониоци Христа, пребројте се! Данас вас је више него за време незнабожачких царева. Нека вас је милион милиона, ипак је један хришћанин јачи од свију вас, јер Бога у себи носи, јер се Бог из њега бори са вама. А ко ће Бога победити, ко ће хришћанина богоносца победити? Нека се деси и то чудо, да сви пређу у табор Христових гонитеља и да у свету остане само један хришћанин, ипак ће он један однети победу над свима њима, јер је у њему Непобедиви Победник Господ Христос. Пошљи хиљаду смрти против њега, и он ће их све сатрти. Пошљи легион ђавола, и Он ће их све у прах развејати.

Св. Јустин Ћелијски

Фб страница Братства светог Доситеја

„Најдражи папа Фрањо!“ -писмо беспомоћности једне римокатолкиње

Ово писмо преносимо са једног римокатоличког сајта да би читалац упознао логику и начин понашања новог папе Фрање. Овај папа, дакле, „има главу за сваку капу“, тј. у својој бескрупулозности се показује пријатељ дијаметрално различитим идеологијама и ставовима. Ову језуитску непринципијелност приметили смо и код неких пастира који носе мантију Српске православне цркве, а који посећују Ватикан превише често. Данас је, од глобалиста, постављено правило обједињавања религија у једно, како би све религије могле да послуже политичким и економским господарима овога света. Папа Фрањо је у том обједињавању веома погодна личност, јер нема потребу за настојањем да се догматска посебност римокатолика сачува, већ да се шири светска слава папства.

И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији данас наши властодршци широм отварају капије и пуштају је да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске Цркве. Нека је срам таквим Православцима и таквим Србима.– Патријарх Варнава Росић

Quovadiscroatia.com, 21. фебруар, 2015

(Напомена: Разјашњења у заградама – Братство св. Доситеја)

Овдје доносимо отворено писмо папи Фрањи једне мексичке католкиње, добре познанице кардинала Бергоглија. У писму, она изражава све своје недоумице узроковане његовим понтификатом и начином на који он испуњава дужности Петра, Поглавара Свете Католичке Цркве. Писмо је написано још у руну 2013. године, но како одражава оно што и нас често мучи одлучили смо га објавити.

 

Писмо је на свом блогу објавила мексичка католкиња, бивша уредница портала Catholic.net, Лукреција Рего де Планас, која особно добро познаје папу Фрању, односно Бергољија. Упознала га је још док је био надбискуп и кардинал у Аргентини и често се у задњих 12 година сусретала с њим, на разним црквеним скуповима и свечаностима у Мексику и другим државама Латинске Америке. Госпођа де Планас написала је Бергољију отворено писмо у рујну (септембру) 2013., шест мјесеци након што је он постао папа. У том писму она изражава своју забринутост и патњу за будућност Цркве, јер јој није јасно у којем смјеру је папа Фрањо кани водити. Госпођа де Планас је вјерница одана Цркви и папи и она то искрено и емоционално изражава у писму, али истовремено покушава бити критична према папи, иако јој то тешко пада. Разапета између оданости Цркви и папи на једној страни и свог незадовољства појединим Бергољијевим потезима и ријечима на другој страни, у писму је тада изразила истовремено и своју бојазан за Цркву, али и наду, да ће се Бергољио ипак, тако рећи, опаметити и доћи к себи.

Оно што госпођа де Планас говори о Бергољију, какав је био када је био надбискуп Буенос Ајреса, потпуно одговара слици коју смо сви стекли о њему у задњих готово двије године, од када је постао папа. То што пише госпођа де Планас о Бергољију, примијетили су недавно и њемачки аутор Кисслер и наш (хрватски) Ивица Шола у својим чланцима.

Нада госпође де Планас, да би се Бергољио могао промијенити и увидјети озбиљност овог повијесног пријеломног тренутка за Цркву и важност положаја папе, на жалост се ни данас након скоро 2 године његовог понтификата, није остварила.
Писмо госпође де Планас, које је она, прије годину и пол, објавила на свом блогу, било је тада објављено на многим неовисним католичким порталима и медијима, под насловом “Он воли бити вољен од свих”, а актуалност тог писма, присутна је и очигледна и данас.

——————
Уикскулукан, Мексико, 23. септембар 2013.

Најдражи папа Фрањо!

Тада си био надбискуп Буенос Аиреса а ја сам била директорица једног од водећих католичког медија. Данас си ти, ништа више и ништа мање него папа, а ја сам…само мајка деветеро дјеце, удана за једног доброг човјека, кршћанка, која предаје математику на свеучилишту и покушава, колико је могуће сурађивати с Црквом, тј. ондје гдје ме је Бог поставио.

У сусретима протеклих година више пута си од мене захтијевао: “Дјевојко, зови ме Хорхе Марио, ми смо пријатељи!“. Одговарала сам ужаснута: “Апсолутно не, Ваша Еминенцијо! Боже ме сачувај, да ја једном од Његових принчева на Земљи кажем „ти“!”
Али, сада сам допустила себи прелазак на “Ти”, зато што више ниси кардинал Бергољио, већ папа, мој папа, намјесник драгога Криста на Земљи, којем се повјерљиво обраћам, као властитом оцу. Одлучила сам Ти писати, јер патим и осјећам потребу да ме Ти тјешиш. Знам да Ти радо тјешиш оне који пате, и сада сам ја једна од њих.

Кад сам те упознала за вријеме Духовне обнове, док си био још кардинал Бергољио, зачудило ме то што се Ти никада ниси понашао онако као остали кардинали и бискупи. Неколико примјера: Ти си тамо био једини, који пред табернакулом или за вријеме подизања (посвећења круха и вина) ниси клечао. Када би сви бискупи дошли у сутани, како то налажу црквени прописи, ти би дошао у цивилној одјећи, само с коларом.

Док су сви остали бискупи и кардинали сједали на мјеста која су била резервирана за њих, ти си мјесто које је било резервирано за кардинала Бергоглиа оставио празним и сјео си сасвим позади, и рекао: “овдје ми је удобно, овдје се добро осјећам“. Када би сви остали дошли с аутомобилом, како доликује достојанству бискупа, ти би дошао задњи након свих осталих, врло заузет и у журби и причао би гласно о својим сусретима у пријевозним средствима јавног промета, које би користио да дођеш на скуп. Када сам видјела такве ствари- и срамим Ти се то рећи – помислила сам: “Уф, каква потреба за скретањем пажње на себе!” Јер, ако је нетко доиста понизан и жели бити једноставан, зар није боље да се понаша као и сви остали бискупи, управо зато да не би упадао у очи?

Неколико мојих аргентинских пријатеља такођер су уочили моју збуњеност и рекли ми: “Ниси ти једина. Он нас све увијек збуњује и неугодно изненађује, али ми знамо да он има јасне критерије и у својим говорима заступа увјерења, која су увијек вјерна црквеном науку и традицији Цркве, он је храбар, вјеран бранитељ наука…али очито је да он воли бити вољен од свију и да се жели свима допасти. И тако он један дан на телевизији говори против побачаја, а други дан у тој истој емисији, даје благослов феминистицама из Пласа де Мајо, које се залажу за побачај. Или, он зна одржати одличан говор против масона, а неколико сати касније с масонима једе и пије у клубу.“

Мој драги папа Фрањо, да тако је, то је био кардинал Бергољио, којега сам ја добро поближе упознала. Једанпут је с бискупом Дуартеом Агуером, страствено дискутирао бранећи нерођени живот и литургију, а исти дан за вечером с госпођом Исерн и госпођом Роса Чавез из лаичких удруга, причао је о “догматском црквеном науку“. У једном те истом дану, Бергољио је пријатељ кардинала Циприанија и кардинала Родригуеза Марадиаге, који говоре о етици подузетништва и проповиједају против идеологије “Њу Ејџ“, а мало касније је он пријатељ Касалдалиђе и Бофа (теолога ослобођења), који говоре о “класној борби“.

Због ових мојих дојмова, разумјет ћеш, колико сам остала изненађена, широко отворених очију, када сам након “хабемус папам” („имамо папу“, фраза која се изговара по избору папе) чула твоје име. И од тог тренутка, још прије него што си замолио народ да моли за тебе, ја сам молила за Тебе и моју драгу Цркву. И од тада сваки дан. Када сам те видјела на балкону без моцете и када си игнорирао протокол за први поздрав на латинском, само да би се, смијешећи се, разликовао од свих осталих папа у повијести, рекла сам самој себи забринуто: “Да, то је без сумње кардинал Бергољио.” У данима након Твог избора за папу, показао си ми у многим приликама, које ми потврђују, да си још увијек она иста особа, коју сам поближе упознала, онај који жели увијек бити другачији од других. Захтијевао си другачије ципеле (за папу), другачији прстен, другачији криж, другачију папску столицу, други простор за становање него све остале папе, које су понизно и без посебних жеља, увијек били задовољни с оним стварима, које су за папе биле и предвиђене.

Тих дана покушала сам се опоравити од бола, којега сам доживјела, због оставке мог љубљеног и поштованог папе Бенедикта 16., с којим сам се од почетка идентифицирала, због јасноће његових напутака (најбољи учитељ на свијету), због његове вјерности литургији, због његове храбрости, да брани наук Цркве против непријатеља Цркве и због тисућу других ствари, које овдје не могу све набројити….али разумјела сам да су вјетрови били доиста олујни и да је папин понтификат био превелик терет за његове снаге, које су у његовој доби и у том окрутном културном рату који је морао водити против непријатеља, малаксале.

У том тренутку, осјећала сам се напуштено као усред рата, потреса, највећег оркана, и онда си изненада дошао Ти, да за кормилом замијениш Бенедикта. Имамо новог капетана и захвалимо Богу на тому! Имам пуно повјерење (без имало сумње), да ће папа Фрањо, уз помоћ Светога Духа, и молитве вјерника, уз терет одговорности, уз помоћ својих сурадника у Ватикану те свијести да су очи свијета упрте у њега, оставити по страни своју склоност за посебношћу и двозначним поступцима, које је чинио као кардинал Бергољио и без одуговлачења преузети заповједну дужност од Бога, како би с новим жаром наставио борбу тамо гдје је започео његов претходник.

Али, на моје изненађење и збуњеност, “мој генерал”, умјесто да се “ухвати оружја”, започео је свој мандат, на жалост, тако да телефонира са својим зубаром и фризером, и са својим мљекаром и својим продавачем новина, и тако је он опет усмјерио пажњу јавности на своју особу, а не на значај положаја папе.
Од тада је прошло 6 мјесеци и ја признајем с љубављу и емоцијама, да си учинио тисућу добрих ствари. Мени се свиђају Твоји службени јавни апели (политичарима, гинеколозима, новинарима; за Свјетски дан мира итд.) и Твоје проповиједи на благдане, јер се у њима препознаје пажљива припрема и дубока медитација у свакој изреченој ријечи. Твоје ријечи и твоји говори и проповиједи били су доиста храна за мој дух и моју душу. Јако ми се свиђа, то што те људи воле и кличу ти. Ти си мој Папа, поглавар моје Цркве на Земљи, Цркве Кристове.

Унаточ тому – и то је разлог мог писма – морам рећи, да сам такођер патила (и још патим), због многих Твојих ријечи, јер Ти кажеш ствари, које у мојој утроби осјећам као ударце батином, док се стално трудим бити вјерна папи и црквеном науку. Осјећам се тужно, али ријеч, која најбоље изражава моје осјећаје је: беспомоћност.
Не знам више, што требам и што не требам рећи, не знам више, на чему требам устрајати, и гдје требам одустати и пустити да ствари иду својим тијеком. Од тебе требам оријентацију, драги папа Фрањо. Ја патим доиста и то пуно, због те беспомоћности, која ме парализира. Мој велики проблем је што сам већи дио свог живота посветила студију Светога Писма, традиције и црквеног наука, тако да посједујем један јасан темељ за обрану своје вјере. Али сада су многи од тих сигурних темеља вјере у супротности с оним, што мај драги папа чини и говори. Шокирана сам и тражим да ми Ти кажеш, што требам чинити.

Објаснит ћу то боље на неколико примјера.

Ја не могу аплаудирати једном папи, који не клечи, ни пред табернакулом, нити за вријеме подизања, како то налаже Мисал обреда Свете мисе, али ја га не могу ни критизирати, јер је он папа!
Бенедикт 16. нас је у “Редемптионис Сацраментум” замолио да информирамо бискупа у случајевима ако се у Цркви литургија не одржава по црквеном науку и ако се она злораби. Али..кога ћу информирати, ако се папа особно не држи литургије? Не знам што да радим. Требам ли игнорирати упуте нашег папе емеритуса?

Не могу бити сретна због уклањања патене и клупе за клечање за причеснике, и не свиђа ми се да се никада ниси понизио и сам причестио вјернике; да Ти самог себе не називаш папом, већ само „бискуп Рима“, или да не носиш „прстен рибара“. Али ја се не могу на то нити потужити, јер си Ти папа!

Нисам поносна што си на Велики четвртак прао ноге једној муслиманки, јер је то повреда литургијског закона. Али не могу ништа рећи, јер си Ти папа, којем требам бити вјерна!
Ужасно си ме повриједио, када си казнио Фрањевце Безгрјешне, јер су они уз изричиту дозволу твог претходника у “Суморум Понтификум” славили Свету мису, по старој мисној церемонији. Њихово кажњавање значи, поступити против црквеног наука претходних папа. Али кому се жалити због моје боли? Ти си папа!

Нисам знала што бих треба мислити или рећи, када си се јавно спрдао на рачун оних који су молили круницу за Тебе, и назвао их “они који броје молитве”. Круница је једна дивна црквена традиција, што дакле требам мислити, када се самом папи не допадају они који се моле за њега и он се спрда с њима.

Имам многе пријатеље који се боре за заштиту нерођеног живота. Ти си те људе прије неколико дана разочарао, када си за њих рекао да су загрижени и опсједнути с оним што чине. Што да радим? Да их тјешим, тако да покушам Твоје ријечи намјерно уљепшати и ублажити, или да их још више повриједим, ако им поновим оно што си им рекао, само да би остали вјерни папи и црквеном науку?
На свјетском дану младежи (у Бразилу), потицао си младеж, да “изађу на улице и праве буку“. Ријеч коју си ти употријебио је, колико знам, синоним за “збрку”, каос, конфузију. Је ли то доиста оно што желиш- да млади кршћани то чине по улицама? Зар нема већ превише збрке и нереда у свијету?

Знам да су се многе неудате и старе жене, које су врло љубазне, симпатичне и великодушне, осјећале као отпад, када си редовницама рекао, да не би требале гледати тако као “старе јунгферице“ (баба-девојке). Тиме си постигао, да се ја и моје пријатељице осјећамо лоше. То ме је забољело у души, јер није ништа лоше остати неудата и свој живот посветити добрим дјелима (зато се у Катекизму дјевичанство и беженство назива позивом). Што да кажем мојим неудатим пријатељицама “старим јунгферицама“? Да папа то није мислио озбиљно (папа не смије чинити такво нешто), или требам подржати папу у томе што је рекао, да за њега све неудате имају израз лица једне огорчене редовнице?

Прије неколико тједана си рекао да Цркви никада није било тако добро као данас. Како један папа може рећи такво што, када сви знамо да милијуни католика живе у конкубинату (изванбрачним односима) и у милијунима католичких бракова се користе антибеби пилуле, док је развод “наш крух свагдашњи” и милијуни католичких мајки уз помоћ лијечника убијају своју нерођену дјецу, док се милијуни католичких подузетника не воде упутама католичког социјалног наука, већ их води похлепа и шкртост; док тисуће свећеника врше злоупорабу литургије; док стотине милијуна кршћана нису никада доиста сусрели Криста и не знају нити темељне ствари своје вјере; док су образовање и владе у рукама масона, а свјетско господарство у рукама корпорација? Је ли то вријеме у којем Цркви никада није било тако добро као данас?
Када си то рекао драги папа, ухватила ме је паника. Ако капетан не види ледену санту, према којој пловимо, врло је вјеројатно да ће доћи до судара. Вјерујеш ли доиста то што си рекао, или је то само твој начин изражавања?

Многи велики проповједници били су шокирани, када су чули, да си рекао да се више не треба говорити о темама, о којима је Црква већ говорила и које пишу у катекизму. Реци ми драги папа Фрањо, што требамо ми кршћани чинити, ми који желимо остати вјерни Папи, црквеном учењу и Традицији?
Требамо ли престати проповиједати, иако нам Свети Павао каже, да то увијек требамо чинити? Хоћемо ли храбре проповједнике натјерати да престану, хоћемо ли их ушуткати, док подилазимо грјешницима и њима улагивачки говоримо, да они, ако то желе, могу читати катекизам и дознати што Црква каже?
Сваки пут када говориш о “пастирима који воњају на овце“, мислим на све оне свећенике, који су се дали заразити овосвјетовним стварима, па су тако изгубили свој свећенички воњ, и попримили воњ труљења. Не желим пастире, који воњају на овце, већ овце које не воњају на ђубре, јер их њихов пастир његује и чисти.

Прије неколико дана говорио си о позиву Матеја с ријечима: “Мене се дојмила Матејова геста. Он се грчевито држао за новац, као да жели рећи: Не, не ја! Овај новац припада мени!” Не може се другачије, драги папа, него Твоје ријечи о том Еванђељу (Матеј 9,9) успоредити с оним што каже сам Матеј о свом обраћењу: ”Кад је Исус пролазио, видио је човјека званог Матеј гдје сједи у царинарници, и рекао му: Слиједи ме! И он је устао и пошао за њим.“
Ја не видим овдје гдје се то Матеј држао новца (а не видим то ни на слици Каравагија). Видим двије потпуно различите приповијести и погрешну егзегезу. Коме да вјерујем, Еванђељу или папи, ако желим бити вјерна и Еванђељу и папи?

Кад си причао о жени која након развода брака и побачаја живи у изванбрачном односу, рекао си “сада она живи у миру“. Питам се: како једна жена која се својевољно удаљила од Божје милости, може живјети у миру?”

Претходне папе од Светог Петра до Бенедикта 16. су рекли да је немогуће пронаћи мир без Бога, али папа Фрањо каже да јест. На што се требам ослонити, на стољетно црквено учење, или на ову новост? Морам ли од данас, да би била вјерна папи, тврдити, да се мир може пронаћи и у животу с гријехом?
Онда си поставио питање, а да ниси дао одговор, како се треба понашати свећеник који исповиједа, као да си желио отворити Пандорину кутију, јер точно знаш да има стотине свећеника, који дају лош савјет, да се настави живјети у конкубинату. Зашто нам наш папа, мој љубљени папа није рекао једноставним ријечима, што треба чинити у оваквим случајевима, умјесто да изазива сумњу у искреним срцима?

Упознала сам кардинала Бергољио скоро на обитељски начин и поуздана сам свједокиња чињенице да је он један интелигентан, симпатичан, спонтан, забаван и оштроуман човјек. Али не свиђа ми се то што медији објаве сваку Твоју изјаву и сваку шалу, зато што Ти ниси некакав сеоски жупник. Ти више ниси надбискуп Буенос Ајреса. Ти си сада Папа! И свака ријеч коју изрекнеш као папа, за оне који Те читају и слушају има вриједност службеног црквеног наука.

Већ сам написала превише и узела Ти превише Твог драгоцјеног времена, мој добри папа. Мислим, да сам ти с примјерима које сам навела, (иако их има још пуно), објаснила моју бол коју осјећам због неизвјесности и беспомоћности.

Само ми Ти можеш помоћи. Треба ми један водич, који ће расвијетлити моје кораке, на основу онога што је Црква увијек говорила; један који говори храбро и јасно; који не вријеђа, који се труди бити вјеран Исусовом налогу; који каже “Крух круху, вино вину” и који гријех назива гријехом, а врлину врлином, чак и у случају стављања своје популарности на коцку. Треба ми твоја мудрост, твоја одлучност и јасноћа. Молим те за помоћ, јер пуно патим.

Знам да Ти је Бог даровао оштар ум, и тако сам ја покушавајући се сама утјешити, замислила да је све што чиниш и кажеш, само дио стратегије, збунити непријатеља, тако што ћеш пред њим извисити бијелу заставу, не би ли непријатељ изишао из свог заклона. Али било би ми драже, да си своју стратегију подијелио с онима, који се боре на Твојој страни, јер иначе тако не збуњујеш само непријатеља већ и нас, који више не знамо, гдје се налази наша главна утврда, а гдје пролази непријатељска линија.

Захваљујем Ти још једном за све оно добро што си учинио и што си рекао на свечан начин, јер то нам је пуно помогло. Твоје ријечи су нас покренуле и дале нам потицај, вољети још више и увијек вољети, боље вољети и показати цијелом свијету, драги лик Исусов.

Шаљем Ти искрени загрљај дјетета, уз присутност моје молитве. Молим Те такођер Твој благослов за мене моју обитељ и шаљем ти нашу слику, тако да знаш наша лица док будеш за нас молио.

Твоја кћи, која Те воли и моли за Тебе сваки дан,

Лукреција Рего де Планас

Лукреција са супругом и децом

 

Превео и уредио: Едуардо П.

Изјаве Светих Отаца о римокатолицизму: ПРВИ ПУТ ПОСЛЕ 1000 ГОДИНА- У СЛИКАМА

Православно братство св. Доситеја