Уместо крста у Нишу се слави кукасти крст

Поводом вести да се у Нишу одржала миса у спомен ратног злочинца

---

 

 

У земљи у којој је забрањено, не само прослављање оних који су бранили Србе у последњим ратовима, него и спомен о њима у позитивном контексту, уз јавни позив, званично легално и слободно одржана миса Алојзију Степинцу-усташком злочинцу. У Нишу 10.02.2015.

Ој, земљо Србијо, шта си дочекала!? Где су твоји синови и кћери да те бране?

Ако ова наша напаћена и посрнула земља није кадра да заштити Православље свето, да ли је барем у њој остало неко зрно вере да заштити спомен на 700 000 светих мученика јасеновачких, да почивају у миру? Ако нам је римокатолицизам заиста, „наше плућно крило“, како нам га представљају, од оваквог „плућног крила“ нас боли и срце и душа. Ако морамо да изван границa отаџбине молимо за парче мира, за парче слободе, за парче Вере Богом дане, за писмо, језик и основна људска и верска права, морамо ли и у матици Србији да молимо за парче мира у Вери светоотачкој и парче покоја за претке наше-мученике? Ако нам сада нуде Алојзијеве мисе, да ли нам то по већ познатом сценарију припремају у тој несрећној унији и Алојзијеве жице? Заиста, уз сво поштовање грађана Србије друге вероисповести морамо да се запитамо, да ли би било нормално да се слави и велича Хитлер у Израелу? Колико муке, колико жице, колико србске крви је потребно да се зачини љубав коју нам нуде покровитељи смрти преко 700 000 Срба, свих Рома и свих Јевреја у НДХ?

У Нишу је подигнут споменик цару Константину као поклон римокатоличке верске организације, и то у време када су дотични у својим жупанијским уредима у Хрватској организовали референдум за укидање права Србима да пишу и читају на ћирилици и да православна деца уче православну веронауку у школама. Народ у Нишу тај споменик у шали зове „црни гавран“ на шта и подсећа, а не на св. цара Константина или на било шта православно. Да ли је то црни гавран или орао са кукастим крстом слетео у Константинов град да научи Србе, да је „блажени Алојзије“ (како пише у једној званичној биографији“) помагао свима „па чак и Србима“? Вероватно је то неком промакло, јер да није лудо било би комично. „Па чак…“

Споменик који је Ватикан даровао Нишу – „Црни гавран“.

 

Желимо да нам после свега овога неко објасни, да ли у будуће треба да носимо мајице са ликом „блаженог Алојзија“ чија је званична промоција за потомке јасеновачких мученика одржана у Нишу. Дижемо глас протеста у име свих хришћана у чијим срцима гори кандило Вере предачке, јер не можемо замукнути због предака наших, који су у фабрикама смрти зла и пакла нашли мученичку смрт само зато што су православни Срби. Дижемо глас против стварања нове духовне параноје где се Срби отворено уче да Св. Сава није свет, и да са њим не можемо у Европу, а да са „блаженим Алојзијем“ можемо.

Да ли у сопственој земљи Србин треба да понови речи св. старца Вукашина, усташи Жили Фригановићу док му је очи вадио: „Само ти дијете ради свој посао“? Ипак бих завршио речима Св.Владике Николаја:
Господе Боже Отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској, отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђима, и да живимо по светим заповестима Твојим, да би се тако удостојили ући у Твоје Царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља, свих новомученика србских, по молитви њиховој и пресвете Богоматере.

Свети србски мученици молите Бога за нас! Амин.

И на крају, још једном: Србија је по дефиницији слободна земља. У њој постоји слобода вероисповести. Ипак, слобода слављења учесника у физичком и духовном геноциду над србским народом и духовног старатеља хрватских нациста дубоко вређа осећања сваког нормалног човека. Слобода хрватском нацизму и ватиканском прозелитизму, увреда је њихових жртава.

У Нишу 13.2.2015. год. Господње
председник Братства св. Доситеја
Хаџи Зоран Петровић

Посетите Фб страницу Братства светог Доситеја